MIRIS RUZA

10. deo

Spremala sam se za trku. Pored toga što moraš da budeš veoma spretan u vožnji i izgled je bitna stavka. Barem je tako kada si žensko koje se trka.
Telefon mi je zazvonio, te sam se javila.
D: „ Jesi krenula? Ja te čekam ispred zgrade. "
M: „ Tu sam za pet minuta. ", rekla sam, te prekinula poziv.
Obukla sam crnu kožnu jaknu i krenula ka zgradi.
D: „ Jesi li sigurna da želiš da učestvuješ. Šta kažeš da samo gledamo? "
M: „ Sigurna sam. Nedostaje mi ovo. "
D: „ Koliko često si ti zapravo učestvovala? "
M: „ Stalno. Bila sam na svakoj trci pretprošle godine. "
D: „ Ivan ti je sredio motor. Čeka nas tamo. "
M: „ Za koliko počinje? "
Pogledala je u sat. „ Za deset minuta. "
M: „ Mogu li da ga zadržim za zauvek? ", oduševljeno sam pitala kada sam ugledala crni motor par metara ispred sebe. „ Ozbiljna sam, dajem koliko hoćeš para. "
I: „ Oko toga već moraš da se dogovoriš sa gazdom. "
M: „ Jel ovde? "
I: „ Ne, ali doći će kasnije. "
M: „ Odlično. " , rekla sam, te sela na motor. Vezala sam kosu u nisku punđu kako mi ne bi smetala i stavila kacigu.
M: „ Vidimo se onda posle. "
Stala sam na liniju koja je predstavljala start, a i cilj. Put je išao u krug, nešto najgore. Na ovakvim trkama u krug najviše se nastrada zbog skretanja.
Visoka devojka duge crne kose došetala je do sredine puta.
Uvek sam se pitala kako im nije strašno da stoje tu dok motori punom brzinom idu oko nje.
Podigla je crvenu maramu u vis i tada smo svi upalili svoje motore.
„ Neka najbolji pobedi! ", spustila je maramu i krenuli smo.
Bila sam među prvima. Malo ispred mene je bio neki dečko.
Stigli smo skoro do cilja, a ja sam i dalje bila druga.
„ Bože pomozi. " je bilo ono što sam rekla pre nego što sam podigla motor na jedan točak.
Uspela sam da pređem prva, ali sam odmah nakon toga pala.
Motor je odleteo par metara od mene. Sve me je bolelo.
Nečija ruka se našla ispred mene. Uhvatila sam je, a onda ustala. Bio je to dečko od malopre.
„ I dalje si odlična! ", veselo je rekao.
M: „ Ognjene? "
Skinuo je kacigu. Šta će on ovde?
M: „ Mislila sam da ti mrziš motore. ", rekla sam zbunjeno.
O: „ Mrzim, ali i nemam baš izbora. Moram. "
M: „ Zašto? "
O: „ Jesi li ti dobro? Baš si se slomila. "
Izbegava temu. Šta to kriju on i Nikola?
M: „ I sam znaš da ovo nije ništa kakve sam padove imala. "
O: „ Mislim da si najgore prošla kada te je Nikola gurnuo sa puta. "
Nasmejala sam se. Od tog pada mi je ostao najveći ožiljak.
D: „ Jesi li dobro? ", uspaničeno je pitala, te me zgrlila. Skupila sam obrve od bola. „ Izvini. ", rekla je kada je shvatila da zagrljaj nije bila najbolja ideja.
Prišao nam je čovek, a onda pružao belu kovertu u kojoj se nalazio novac. Videlo se da nije bio naročito srećan zbog toga. Pretpostavljam da je on, kao i svi prisutni ovde, izgubio opkladu.
Pružala sam kovertu Ognjenu, a on je odmahnuo glavom uz reči da ne može da prihvati novac.
M: „ Vama je potrebniji nego meni. "
Znala sam da se neko od njih dvojice uvalio u ogroman problem. Jer da nema problema, Ognjen bi bežao od motora kao đavo od krsta. Toliko ga poznajem. Nikad ih nije voleo. Nije mu se ni svidelo kada me je Nikola naučio da ih vozim. Ipak, za Nikolu i mene, motori su bili beg od svega.

Znam da je kratko, ali šta ću ja. Tako je kako je. Inače ovi delovi su mi malo dosadni, ali kasnije će biti dosta zanimljivije.