MIRIS RUZA

38. deo

Pakovala sam stvari u ogroman crni kofer. Danas je bio poslednji dan škole što je samim tim značilo da se vraćam u Crnu Goru.
Pobegla sam iz tog mesta samo da bih na kraju bila primorana da se vratim.
U poslednje vreme mi je sve bilo mračno, ništa me nije zanimalo. Radila sam šta sam morala da radim i ostatak dana provodila sama razmišljajući o ovoj situaciji.
Nikako nisam bila spremna da se suočim sa bilo kojim novim tragom.
Plašila sam se, ali ne za sebe. Sve osobe koje volim su na ovaj ili onaj način povređene.
Tek što sam se pomirila sa Nikolom, ja ga ponovo ostavljam. Pravim istu grešku samo što ovog puta nemam drugu opciju. Eleon je doživeo saobraćajnu nesreću, a Lara je mrtva. Postajalo je sve ozbiljnije, a ja nisam imala pojma šta da radim povodom toga.
Čulo se kucanje na vratima, te su nekoliko trenutaka kasnije u sobu ušle Petra i Ema.
P: „ Čule smo da ideš. ", rekla je pomalo tužno.
Iako mi nisu bile najbolje društvo ne mogu da kažem da se nismo zbližile. Ipak sam živela sa njima, te sam svakako pre ili kasnije morala da ih zavolim.
E: „ Nedostajaćeš nam. ", kaže, te me zagrli, a nedugo zatim se zagrljaju pridruži i Petra.
P: „ Kakve su ti ovo slike? ", pogleda u zid na koji sam zalepila sve slike koje su mi značile. Na nekoliko njih su zapravo bile i njih dve.
M: „ Uspomene. ", nasmejem se gledajući u njih.
Može se reći da sam jako emotivna osoba i da volim da čuvam uspomene, jer iz nekog razloga dobri trenuci u mom životu ne traju dugo.
Ostalo mi je još sat vremena do polaska, a ja ih i dalje nisam skinula sa zida. Nekako mi je i ova soba prirasla srcu. Bila je tako monotona kada sam prvi put došla ovde, a sada je postala deo mene, čak iako nosim uglavnom loša sećanja iz ove sobe.
E: „ Hoćeš da ti pomognemo oko toga? ", odmahnem glavom.
Sada se nisu toliko zagledale, a u slučaju da mi pomognu, biće neizbežno da gledaju slike. A tako će shvatiti da sam ih lagala sve vreme, jer na skoro svakoj slici smo Nikola, Ognjen, Kaća i ja.
P: „ Ništa onda, idemo mi. Pozovi nekad. ", nasmeje se te izađu iz sobe ostavljajući me samu.
...
„ Jesi li gotova? ", čujem nestrpljiv glas svoga brata iza sebe dok vraćam poslednju sliku sa zida u album.
Nisam sigurna kako smo uspeli da ga zadržimo sve vreme ovde, ali uspeli smo. Otkako se setio svega nije bio isti. Bio je drzak, bezosećajan i povremeno bi imao napade besa. Doktor je rekao da je to skroz normalno, jer se setio dosta traumatičnih momentala odjednom.
Ipak, bolelo me je da gledam kako se moj brat pretvara u nekog drugog. Shvatala sam ga. Dosadilo mu je da bude povređen. Toliko puta je voleo i sa svakom se završilo gore nego sa prethodnom. Lara je bila okidač. Nju je najviše voleo i njena smrt mu je teško pala.
M: „ Spremna sam. "
Stavim album u kofer, te jedva uspem da ga zatvorim. Eleon preuzme posao nošenja dok ja samo sa rancem na leđima izlazim iz sobe.
M: „ Gde su Ognjen i Nikola? "
E: „ Čekaju nas u kolima. ", klimnem glavom, te mu otvorim vrata s obzirom da su mu ruke pune mojim, a i njegovim koferima.
Seli smo u auto, te je Nikola odmah zatim krenuo.
Znala sam da je ovo poslednji dan koji ću provesti mirno. Posle ovoga, čeka me samo bura emocija i novih doživljaja za koje sam sigurna da ne želim da doživim.

Htela sam da kada se sazna sve to bude kraj, ali onda sam se setila nečega i skontala da će ova priča ipak biti duža. Oni koji su čitali moju prošlu priču verovatno znaju o čemu pričam, a ovi koji nisu čitali će me mrzeti kada to budem uradila. I da, ne sviđa mi se ovaj nastavak nekako je bljutav.