MIRIS RUZA

18. deo

Poslednjih par dana bilo je prohladno. Nije se ništa dešavalo, a to me je još više brinulo. Tišina je samo najava za nešto veliko.
Na putu do škole sam pokupila kafu koju sam naručila u kafeteriji, a onda nastavila put.
Držala sam čašu sa obe ruke kako bih ih malo ugrejala i mirisala umirujuć miris kafe. Nisam je često pila, ali trenutno mi je bila potrebna. Provela sam prethodnih nekoliko noći budna u strahu. Bila sam paranoična. Šta god se dešavalo znala sam da neće izaći na dobro.
Prelazila sam ulicu kada se čulo naglo kočenje, a crni auto se zaustavio samo nekoliko centimetara dalje od mene.
Vrela kafa je završila na mojoj beloj majici i ne znam da li su me više bolele opekotine koje će vrlo brzo stići ili ipak to što mi je ovo omiljena majica.
Pogled mi je doleteo do uspaničenog momka koji je u tom trenutku izlazio iz auta.
„ Izvini! Da li si dobro? Stvarno izvini, nisam te video, ja..", prekinula sam ga.
M: „ U redu je. Da li si ti dobro? "
Zbunjeno me je pogledao. Da, previše me je peklo, ali činilo mi se da mu dan nije pošao baš najbolje i nisam htela još više da ga upropastim.
„ Skroz si isprljala majicu. Jesi li krenula u školu? "
M: „ Jesam. ", rekla sam klimajući glavom.
U sledećem trenutku, skinuo je svoju majicu i pružao mi ju je. Iznenađeno sam ga pogledala otvorenih usta.
„ Uzmi, tebi je potrebnija. "
M: „ Jesi li siguran? Ja.. ", nisam znala šta da kažem. „ Stvarno bi mi dao svoju majicu? "
„ Vidiš da ti dajem. ", uzeo mi je ruku, a onda u nju ostavio crnu majicu koju je nosio. „ Izvini još jednom, nadam se da nećeš imati mnogo opekotina. Morao bih da krenem sada. Žurim. "
Zaobišao me je kolima, ostavljajući me da stojim na sred ulice u čudu.
Kada se začula truba na volanu iza kojeg je sedeo neki nervozni čovek, primetila sam da se nisam pomerila sa mesta.
Vrativši se u realnost shvatila sam da kasnim na prvi čas, te sam malo potrčala. Samu sebe sam nasmejala ovim postupkom. Ko bi rekao da ću je nekada trčati ka školi, a ne od nje.
Brzinom svetlosti sam svoju majicu zamenila onom crnom koju sam dobila pre nepunih pet minuta, te izašla iz kupatila i krenula ka učionici.
***
U šoku sam gledala šta se dešavalo ispred mene. Crveno plava svetla i zvuk sirene me je plašio. Bila sam na ivici suza. Krv se slivala niz moju ruku. Tuđa krv.
Kada me je spazio, jedan od policajaca mi je prišao.
„ Da li ste povređeni? ", odmahnula sam glavom gledajući u mrtvo telo prekriveno najlon kesom. „ Zamoliću Vas da krenete sa nama u stanicu. "
Ruku je stavio na moja leđa, te me blago pogurao ka policijskim kolima.
Neko se poigravao sa nama. Bili smo pijuni u nečijoj bolesnoj igri. Ovo je bilo samo upozorenje.

Hihihi jedva čekamm da skontate šta se dešava mada neće biti skoro. Ovo što je posle tri zvezdice će se desiti tek tamo pred kraj priče tako da ćete morati da čekate da vidite ko je umro i zašto.