MIRIS RUZA

17. deo

Išli smo ulicom u tišini. Samo Nikola i ja. Bilo je kasno uveče. Ulice su osvetljavale samo poneke ulične lampe. Napetost koja se osećala među nama se mogla nožem seći. Svaki trenutak tišine me je bacao dublje u razmišljanje.
M: „ Nemoguće.. ", zastala sam na trenutak spremajući samu sebe za ono što ću reći. „ Nemoguće da je živa, zar ne? "
Odmahnuo je glavom. „ Nije živa. Videli smo kada je umrla. Umrla nam je pred očima. "
M: „ Znam, ali..", prekinuo me je.
N: „ Mrtva je Matea. Niko ne može da se digne iz mrtvih. "
Protrljala sam slepoočnice. Zašto je ovo počelo da se dešava? Obećala sam sebi novi početak, a prošlost se umešala i više nego što je trebalo. Hiljadu pitanja mi se motalo u glavi, a odgovora nigde. Za nekog je sve ovo bila igra. Uživao je u ovome i nije to krio. Ali zašto? Zašto baš sada?
Sela sam na ivicu trotoara i obrglila kolena. Plašilo me je ovo.
M: „ Šta je još nestalo pored pištolja? "
Duboko je uzdahnuo, a onda seo pored mene.
N: „ Novac. ", rekao je. „ Ogromna suma novca. "
M: „ Koliko? "
N: „ Nije bitno koliko. Ali ako ne vratimo taj novac uskoro, mrtvi smo. "
M: „ Zašto dugujete toliko novca? "
N: „ Rekao sam ti već. ", zbunjeno sam ga pogledala. Nije mi rekao. „ Što manje znaš, to bolje. "
Ustao je sa trotoara, a onda mi pružao ruku. Elektricitet je prošao mojim telom samo od njegovog dodira. Ono što smo nas dvoje imali niko nije. Goreli smo od strasti. Uradili bismo sve jedno za drugo. Ali nema svaka priča srećan kraj. Uništila sam sve onog dana kada sam otišla. Iako i dalje postoji nešto među nama, to neće prerasti u nešto veće. On je povređen. Neće preći preko svog ponosa. Poznajem ga.
M: „ Još koliko imamo do tamo? "
Pogledao je na sat.
N: „ Nekih dvadesetak minuta. "
M: „ Zar ti je bilo toliko teško da produžiš do parkinga? "
N: „ Uvek se parkiram tamo. Ovo je prvi put da su mi ga odneli. "
M: „ Našli su kada da ga odnesu. ", rekla sam mrzovoljno.
Već mi je postalo neprijatno u haljini, a o bolu koji sam osećala u nogama ne želim ni da pričam.
Bilo je prohladno, ali mi je ipak prijalo. Vetar je nežno milovao moje lice i mrsio moju zlatnu kosu.
Sve ovo me je podsećalo na prošlost. Kasni sati, alkohol, on i ja. Što sam više vremena provodila u Beogradu, pored njega, sve više sam shvatala kakvu sam grešku napravila. Bio je u pravu, sebična sam. Zaslužujem sve što mi se trenutno dešava, ali on ne. Bio je u svemu ovome nedužan. U ovome se nalazio zbog mene. Imao je svoje probleme, ali ja sam mu bila preča. Nije to pokazivao, ali znala sam. Zbog toga sam ga i volela. Propatio je u životu, bio je ranjiv. Nije imao mnogo osoba koje su ga volele zato nas je štitio svojim životom. Nisam ga zaslužila. Nas dvoje smo bili greh. Iako je dosta toga video i u mnogo više učestvovao, njegova duša je bila čista. Nevina. Bio je previše dobar za ovaj svet. Nisam htela da ga pokvarim, ali već je bilo kasno.
M: „ Hvala ti. ", izustila sam posle mučne tišine.
Gledala sam ispred sebe, ali osetila sam njegov pogled.
N: „ Nemoj da se zahvaljuješ. ", rekao je hladnim tonom. „ Ovo radim samo zato što utiče i na mene. "
Nešto me je steglo oko srca. Dobro je znao da njegove reči imaju i te kakav uticaj na mene. Previše uspomena smo delili da me ne bi bilo briga čak iako sam znala da nisu istinite. Uvek je postojao tračak sumnje u meni da se Nikola stvarno promenio. Da me više ne voli i da sam sada samo jedna u nizu devojaka koje je odveo u krevet.
Ušli smo u ogromno dvorište u kome je bilo parkirano na stotine automobila. U uglu se nalazila mala portirnica.
N: „ Dobro veče. "
Žena pomalo buckastog izgleda odvojila je pogled sa novina.
Mrzovoljno nas je pogledala, a onda se ispravila u stolici.
„ Kako mogu da vam pomognem? ", pitala je uobičajeno pitanje. Uperila je svoje tamne oči u Nikolu.
Podelili su potrebne informacije i za par trenutaka smo se našli na putu nazad ka klubu. Ispred su nas čekali Ognjen, Petra i Ema. Čitava pometnja je nastala kada smo se dogovarali ko će sa kim da ostane i ko sa kim da ide.
M: „ Ne mogu da verujem! ", rekla sam kada sam pročitala poruku koja mi je stigla. Uhvatila sam Nikolin zbunjen pogled. „ Nisu mogli da nas čekaju, pa su pozvali taksi. "

Ne volim ovuu pricuu, nikad ne znam sta da napisem na kraju, a volim da vas smaram tako :(