MIRIS RUZA

30. deo

„ Matea! ", čujem Nikolin glas kako me doziva na samom ulazu u sobu.
Pokuca na vrata, a odmah zatim i uđe sa nekom fasciklom u ruci.
Videvši mu lice odmah sam zaboravila na ono što mi se motalo po glavi pre svega jedan minut.
M: „ Šta ti se desilo? ", skočim sa krveveta.
N: „ Ništa. Bio sam na borbama. "
M: „ Zar ne možete da pronađete drugi način da zaradite novac? "
N: „ Ovo je najbrži način. Ostalo nam je još samo mesec dana da skupimo petsto hiljada. ", šokirano ga pogledam.
M: „ Koliko vi uopšte dugujete? "
N: „ Ja ne dugujem ništa, samo pomažem Ognjenu. A on duguje jedan i po milion. "
Mislila sam da sam dostigla vrhunac šoka, ali izgleda da sam pogrešila.
M: „ Zašto toliko? "
N: „ Napravio je problem i to je Maksa koštalo puno novca. Sada Ognjen taj novac treba da vrati. "
Odmahnem glavom u neverici, te ga uhvatim za ramena i spustim na krevet.
M: „ Dolazim za minut. ", kažem, te izađem iz sobe i krenem ka kupatilu po prvu pomoć kako bih mu očistila rane.
Jedan i po milion čoveče! Šta je mogao da uradi da mu toliko duguje?
Vratim se u sobu gde ugledam Nikolu kako gleda slike koje sam zalepila na svoj zid još na početku godine. Na slikama smo najviše bili Ognjen, on i ja. Bilo je nekoliko slika sa Kaćom, jer jednostavno nisam mogla skroz da je obrišem iz svog života kao da nikada nije postojala.
Do sada se Petra i Ema nisu zagledale, ali ako se to nekada desi biće veselo, jer smo na slikama vidljivo mlađi, a mi smo se navodno upoznali u školi.
N: „ I dalje čuvaš ove slike? ", okrene se prema meni.
M: „ Naravno da ih čuvam. Možda jesam pobegla, ali nikada vas nisam zaboravila. ", odgovorim otvarajući kutiju za prvu pomoć.
Priđem mu i počnem da mu čistim rane koje je imao na licu.
N: „ Saznao sam nešto. ", napravim zbunjen izraz lica.
M: „ Šta? "
N: „ O Larinoj i Eleonovoj nesreći. ", na trenutak se zaustavim i pogledam ga, a on nastavi. „ Uspeo sam da saznam tablice auta sa kojim su se sudarili, pa sam samim tim saznao i ko je vozio taj auto. ", kaže, te uzme fasciklu i izvadi sliku. Dečko je bio relativno mlad, tamnih očiju i kratke kose. „ Znaš li ga?"
M: „ Ne. ", odgovorim odmahujući glavom.
N: „ Planirao sam da za raspust odemo u Crnu Goru i malo porazgovaramo sa njim. "
M: „ Hvala ti. ", kažem, te ga zagrlim što njemu i be dođe baš prijatno. „ Izvini. "
N: „ Jesi dobila još nešto? ", odmahnem glavom.
M: „ Imam osećaj da je nesreća bila poslednji udarac i da sada samo čeka da ga pronađemo. "
N: „ Videćemo. Ništa još nije gotovo. "
M: „ Slažem se. "
N: „ Izvini što sam bio onakav prema tebi. Bila je i naša drugarica, ali vas dve ste bile posebno bliske. Da se tako nešto, ne daj Bože, desilo Ognjenu ni sam ne znam kako bih reagovao. "
M: „ Ne moraš da mi se izvinjavaš. Nisam trebala tek tako da pobegnem. Mogla sam bar da se pozdravim ako ništa drugo. "
N: „ Znači sada smo okej? ", klimnem glavom.

A duše. Baš su mi slatki. I razmišljala sam danas o Tari i Damjanu i ja sam skroz zaboravila kako sam završila tu priču, a kao mi je omiljena bahahaha.