MIRIS RUZA

1. deo

Vreme je bilo ponovo tmurno. Nije mi se to svidelo. Volela sam sunce. Sedela sam sa Petrom i Larom na klupici u školskom dvorištu. Njih dve su kao i po običaju nešto čavrljale dok sam ja razgledala. Došle smo dosta ranije kako bi mi pokazale školu. Gledala sam kako se dvorište polako puni nepoznatim ljudima, sve dok u toj masi nisam ugledala nekog poznatog. Srce me je u trenutku steglo. Nikola i Ognjen, jebeni tandem od kada znam za sebe, ulazili su u već puno školsko dvorište. Oni nisu trebali da budu ovde! Upropastili su moj novi početak.
„ To su Nikola i Ognjen. Nikola je sa nama u sobi. ", rekla je Petra kada je primetila da ih gledam.
„ Ne seri. " , izletelo mi je na šta su se njih dve nasmejale. Moj novi početak tek što je počeo, a već se završio.
E: „ Nemoj mi reći da si već odlepila za njima. "
Odmahnula sam glavom. Bože, ne. Nikada ne bih bila ni sa jednim od njih dvojice ponovo. Previše ih dobro poznajem da znam da su samo loše vesti u najavi.
P: „ Oni su isto iz Crne Gore. Da ih možda ne poznaješ? "
M: „ Ne, nemam pojma ko su oni. "
E: „ Preporučujem ti da tako i ostane. "
P: „ Njih dvoje su uvek u nekim problemima. Kruže razne priče o njima. "
Ništa drugačije nije bilo ni u Crnoj Gori. Mada nije bilo toliko strašno kada sam shvatila da to radi dosta njih. Pili su razne tablete, duvali travu, napijali se...Sve u svemu to je bio njihov način zabave.
M: „ Kakve priče? "
Zanimalo me je da li se nešto promenilo.
E: „ Da diluju, pljačkaju, neki čak kažu i da su ubili nekoga. Iskreno, ja ne verujem u to poslednje. Tračevi se toliko šire da vremenom postanu gluposti. "
Oko toga sam se složila. O mojoj porodici su takođe kružili užasni tračevi. Nije mi se svidelo to što je dosta njih bilo tačno. Zato sam sada ovde, počinjem svoj novi život koliko je to moguće.
M: „ Moram do toaleta. "
Ustala sam sa klupice, te krenula u školu. Bila je prazna. Zvoni tek za dvadeset minuta. Hodala sam praznim hodnicima tražeći toalet kada sam čula glasove.
„ Koliko je pametno da ovo sakrijemo u školi i to u ormariću koji svako može da obije? " pitao je jedan od glasova.
„ Niko neće posumnjati na ovo mesto, a i prilično sam siguran da niko ne koristi ove ormariće. "
Glasovi su mi bili poznati, ali nikako nisam mogla da se setim čiji su. Sakrila sam se iza ćoška, a onda provirila. Nikola i Ognjen, ko bi drugi.
O: „ Jesi li ga obrisao lepo? Nemoj da ostanu naši otisci. "
N: „ Brišem Ognjene, valjda vidiš. "
O: „ Obriši ga dobro. "
O čemu oni pričaju? Šta god da su brisali nisam mogla da vidim od Ognjena koji je stajao ispred Nikole. U jednom trenutku se malo pomerio i na sekundu mi dozvolio da pogledam o čemu pričaju. Jel on to nosi pištolj u rukama?
N: „ Mislim da sam ga dovoljno obrisao. "
O: „ Obriši još jednom. Najebali smo ako neko pronađe ovo. "
N: „ Jebote Ognjene, briši ti malo. Otpala mi je ruka. "
O: „ Daj mi. "
Oteo mu je predmet iz ruke.
O: „ Jesi obrisao obarač? "
N: „ Paz.. "
Prekinuo ga je zvuk pucanja. To je definitivno pištolj! Pogledali su se, a onda počeli da se smeju. Koji...
Telefon mi je ispao tačno ispred nogu, ali dovoljno daleko da bi ga njih dvojica spazili. Najebala sam!
M: „ Bravo, Matea ti si debil. "
Pričala sam sama sa sobom, a onda uzela telefon sa poda. Nisam čak ni pogledala u njihovom smeru već skrenula levo ka toaletu. Pravila sam se da ih ne vidim.
„ Matea? " , čula sam zbunjen glas iza sebe, te sam se okrenula.
O: „ Šta ćeš ti ovde? "
M: „ Krenula sam u toalet. "
Pokazala sam iza sebe, a on se nasmejao.
O: „ Mislio sam šta ćeš ti u Beogradu? Kada si se preselila? "
M: „ Došla sam pre dva dana. "
Nikola je samo stajao pored i slušao nas. Ni jedan ni drugi nisu imali ništa u rukama.
O: „ Otkud to? "
M: „ Htela sam da pobegnem od svih tračeva. Dosadilo mi je više. ", iskreno sam mu odgovorila. Nas troje smo se dobro znali.
N: „ Hoćete li prestati sa čavrljanjem? Jesi li videla nešto? "
Upitao me je nimalo diskretno gledajući me svojim ravnodušnim očima. Nikada nisam videla nijednu emociju u njima.
Nemo sam odmahnula glavom.
N: „ Odlično. Sada možemo da idemo. "
Obojica su znali da sam videla, ali su znali i da ću ćutati. Gledala sam ih sve dok mi nisu nestali iz vidokruga. Jebote, jesu li oni stvarno ubili nekoga?
Pogledala sam oko sebe. Nije bilo nikog. Prišla sam ormariću i krenula da ga otvorim. Ruka mi se zaustavila na pola puta. Da li stvarno želim da vidim šta je unutra? Već sam saznala i više nego što sam htela.

Sad kad gledam kontam koliko će ova priča biti komplikovana. Morala sam previše toga da ispravljam zato što se ne poklapa sa onim što sam kasnije pisala 🥴.