MIRIS RUZA

31. deo

Vraćala sam se iz škole kada sam osetila nečije ruke kako me obgrljuju oko ramena zbog čega se trgnem. Izvadim slušalice, a onda pogledam u Ognjena.
M: „ Mislila sam da si zaboravio na to. ", kažem razočarano.
O: „ Da zaboravim? Kako mogu da zaboravim ovo? I dalje imam snimak, gledaj. ", krene da izvadi telefon iz dzepa, ali ga ja zaustavim.
M: „ Neka. Ne treba. "
Kada se prvi put pojavio niotkuda i zagrlio me toliko sam se uplašila da sam pala na pod. Nakon što je video moju reakciju odlučio je da to ponovi. Samo što tog puta nisam pala na pod već u jezero, a Nikola je sve to snimio.
O: „ Nisi više zabavna. Jel se sećaš kako ste se Nikola i ti upoznali? To je bilo interesantno. "

~ flashback ~

M: „ Vozi, vozi! Brzo! ", počnem da vičem kada upadnem u nečija kola.
Gledam kroz prozor i vidim da se čovek iz obezbeđenja približava.
„ Ko si ti? ", čujem zbunjen glas nekog dečka, te konačno odlučim da ga pogledam.
M: „ Hoćeš li krenuti? Ne želim da se vraćam ponovo u zatvor! ", iznervirano kažem.
„ Ali.. ", prekinem ga.
M: „ Druže, hoćeš li krenuti ili ne? Oduzimaš mi vreme za bežanje. "
Podigne obrve u čuđenju, a onda doda gas i krene mnogo brže nego što sam očekivala.
M: „ Budalo! Hoćeš li da nas ubiješ?! ", počinjem da vičem na njega.
„ Ti si kao neki kriminalac, a plašiš se brže vožnje. ", kaže skroz opušteno, a onda naglo skrene zbog čega mi se sve u stomaku prevrne.
M: „ Našla sam u čija kola da uđem! Ti si budala! ", naglo se zaustavi iako iza nas ima ceo red automobila. Svi počinju da mu trube, a ja ga zbunjeno pogledam.
„ Ako ti smeta onda izađi. ", kaže, te se nagne preko mene i otvori mi vrata koja odmah zatim zatvorim.
M: „ Vozi. ", kažem dosta tiše.
Verujte mi da bih izašla, ali upravo nemam pojma gde se nalazimo. Nikada nisam zalazila u ovaj deo grada, a čini mi se da je loše po mene da sama budem u ovo doba noći.
M: „ Kako se zoveš? ", upitam želeći da prekinem tišinu.
„ Nikola. ", klimnem glavom. „ Ti? "
M: „ Matea. ", i on klimne glavom. Ne znam da li mi se čini, ali mislim da bi ovaj trenutak trebao da se zabeleži u neku knjigu kao najneprijatnija situacija u mom životu.
N: „ Šta si uradila? ", zbunjeno ga pogledam.
M: „ Šta sam sad uradila? ", iznervirano ga pitam, a on se nasmeje.
N: „ Zašto si bežala? Na to sam mislio. "
M: „ A, to. Stvarno nisam ništa uradila. Mislim jesam, ali nije moja krivica. Slučajno sam kamenom slomila prozor u prodavnici. ", pogleda me podignutih obrva.
N: „ Slučajno? ", prevrnem očima.
M: „ Dobro! Nije slučajno! Bivši dečko mi tamo radi. ", prekrsti se. „ Šta se krstiš? Prevario me je! Ciljala sam njegovu glavu, ali kamen nije uspeo da dođe do njega."
N: „ Da li sam ja to upravo spasio psihopatu od zatvora? "
M: „ Vrlo moguće. ", kažem.
Nema poente da lažem kada je već sam shvatio. Ne bih rekla da sam psihopata, ali nešto mi definitivno fali. „ Stani, stani! ", ponovo počinjem da vičem i on se zaustavi.
N: „ Šta ti bi odjednom? "
M: „ Mnogo sam gladna. Hoćeš li da mi kupiš da jedem? Vratiću ti pare obećavam. Molim te. ", umiljato ga pogledam i nekoliko puta trepnem.
N: „ Dobro. ", namršteno kaže. „ Samo prestani sa tom facom. Jezivo je. "
M: „ Ali je upalilo. ", iznesem činjenicu. „ E sad, želim da mi kupiš picu, čokoladni kroasan i čokoladno mleko, ali mora da bude moja kravica mleko. "
N: „ Da ti ispunim i muzičku želju? "
M: „ Sredićemo i to. Samo ti idi da mi kupiš hranu. ", nasmeje se, te izađe iz kola.
Za par minuta se vrati i stavi mi kesu u krilo.
N: „ Gde treba da te odbacim? "
M: „ Žao mi je, ali ne ide mi se kući tako da ćeš morati da provedeš još vremena sa mnom. "
N: „ Zapravo.. ", krene nešto da kaže, ali se zaustavi. „ Nema veze. Gde idemo? "
M: „ Znam savršeno mesto. "
Za nekih pola sata, uz moje stručne instrukcije, stigli smo da mesta do kojeg bi nam inače trebalo deset minuta. Nikoli sam iskidala sve živce, ali barem se nismo izgubili. Mislim jesmo, ali on to ne zna jer sam se pravila da znam gde idemo. Pojačam muziku sa radija, a onda izađem iz kola i legnem na haubu.
N: „ Sklanjaj mi se sa kola! "
M: „ Okupala sam se pre sat vremena, ne brini se. ", kažem dok vadim picu iz kese.
Jedva sam izdržala da držim hranu u krilu, a da je ne jedem.
M: „ Nemoj da me gledaš tako! Neće im ništa biti. Pa nemam sto kila čoveče. "
N: „ Kažeš mi da ti kupim sve to i onda očekuješ da ne pomislim da si debela? ", prekorno ga pogledam.
M: „ Poštovanje prema ženama. Jesi li čuo za tako nešto? "
N: „ Kaže mi devojka koja je uskočila u moja kola i još počela da se dere na mene. "
M: „ Ne budi zlopamtilo. Bilo pa prošlo, šta sad? "
Nasmejem se kada vidim njegov pogled. Imam osećaj da će slaviti kada me se bude otarasio.
M: „ Slobodno sedi pored mene. Za sada ne jedem ljude. "
N: „ Za sada. ", legne pored mene i zagleda se u zvezde. Tek tada nađem priliku da ga lepo odmerim.
M: „ Lep si. ", iznenađeno me pogleda. „ Što me gledaš tako? To što sam rekla da si lep ne znači da mi se sviđaš. Bez uvrede, ali nisi moj tip. Ne volim frćkave likove. "
N: „ Da li možeš da ćutiš barem dok jedeš? Daj mi barem malo mira. "
M: „ A ti ništa ne jedeš? "
N: „ Kada vidim tebe koliko jedeš sit sam. "
M: „ Čija je onda ova krofna? "
N: „ Tvoja. Vidiš kako je debela? Podsetila me je na tebe i jednostavno sam morao da je kupim. "
Isplaniram da ga izvređam, ali kada ga pogledam i vidim njegov osmeh i sama se nasmejem.

~ end od flashback ~

O: „ I dalje ne mogu da verujem da me je ostavio zbog tebe. Čekao sam ga sat vremena i na kraju sam otišao peške, jer nije bilo buseva. "
M: „ Ako ništa barem si pojeo dva sendviča. "
O: „ Barem to. "
M: „ Ti ideš kod Nikole? ", klimne glavom.
O: „ A gde bih ja drugde? On mi je jedini prijatelj. ", nasmejem se.
M: „ Ne znam ja. Možda si krenuo kod Petre, mislim neće ti biti prvi put zar ne? "
O: „ Znao sam da ćeš me zajebavati zbog toga. "

Ovako su se upoznali Matea i Nikola. Koliko su drugačiji pre i sada, jel da?? Pre su bili mnogo gotivniji hahahah. Ali vratiće se oni na staro.