Bolja ja

07

Sve sam mu rekla.

Pokrenula sam ruku na gore i zastala, nisam mogla da pokucam.

Dunja, nemaš čega da se bojiš.

Ipak, tresem se. U nemogućnosti sam da se pokrenem, ni napred ni nazad.

Hajde Dunja. Suočila si se sa gorim stvarima.

Zagrizla sam usnu i spustila ruku. Od svih glupih stvari u životu, sinoć sam uradila najveću. Priznala sam mu sve i, poput hormonski poludele ženske osobe, krenula sam da plačem.

Ponovo sam podigla ruku - dogovor je dogovor.

Vrata su se otvorila, ali ja se nisam pomerila. Osećam se težom od tone, sa nogama od olova, a vazduh je gusta magla koja me guši.

- Hej.- nemam hrabrosti da ga gledam u oči.

Sigurno sam izgubila svu veličinu u njegovim očima.

Usne mi se polako pomeraju dok se lepe i slova kroz muku odleću u vazduh.

- Hej.- ne govorimo više.

Treba nešto da mu kažem, ali nemam snage. Podižem glavu i susrećem se, kroz šiške, sa njegovim zabrinutim očima.

- Šta?- nabiram nos i pokušavam da glumim prkos.

Istini za volju, nemam snage ni za šta.

- Znaš, ja ne osuđujem.- prekrstila sam ruke i ispupčila donju usnu. - Iz jednog jedinog razloga. - podigla sam obrvu i on je sklonio šiške sa mog lica. - Jer ne želim da drugi mene osuđuju.- rekao je i podigao mi bradu.

- Zašto bi te iko osuđivao?- prkosno pitam, izazivajući ga.

- Jer...- zastao je i zasukao rukav.

Svetlost iz njegovog stana je pala na otkrivenu unutrašnjost lakta. Pažnju su mi privukle rupe, poput onih koje se dobiju od vađenja krvi, ali ove su bile neprecizne. Videlo se kroz način na koji je koža oko njih bila ljubičasta, zelena, crvena ili žuta.

- Ne, ne drogiram se.- rekao je.

- Nisam ni mislila.- nisam sklonila pogled sa njegove ruke i prstima sam lagano prešla preko njih, osećajući kako je tu koža nežna.

- Prva si koja to nije pomislila.- stresao se na dodir moje ruke. - Svakih mesec dana idem da dam krv.- prošao je grublje po koži, ali se nije opirao stisku. - Ali...- zastao je - Dajem iz desne ruke. Ovu... Recimo da sam jedan od onih budala koje eksperimentišu na sebi.

Izvila sam obrvu.

- Miran Hulk.- nasmejao se.

- Ne, pokušavam sam sebi da vadim krv, ako se ikada zadesim u nekoj situaciji da mogu da pomognem.- rekao je i ja sam ponovo lagano prošla.

- Ljudi su glupi.- rekla sam i dopustila mu da me privuče uz sebe.

Ne znam da li je stranac. Ne mogu da odlučim. Videla sam mu kolekciju bokserica na Štrumfove, gledala omiljeni Anime, a opet ne znam ni ime njegove bake.

Zagrljaj je topao, skoro prijateljski. Da nema toliko nepoznanica među nama bio bi mi najbolji prijatelj, sigurna sam.

- Hajde, Kai.- povukao me je u svoj stan sa tim vragolastim osmehom.

Radni dan, jedan za drugim, svi su isti. Svaki liči na prethodni. Ustanem, smejem se, odem u školu, zasenim, brojim milion puta do deset, dobijem komplimente, uzvratim ih, vratim se kući, brojim do deset, učim, brojim do deset, ljubazno govorim i onda moj život počinje.

Petak je i ja se spremam za šetnju. Obukla sam hulahopke boje kajsije i u njima šetam kroz sobu. Do sada su svi videli naše slike na društvenim mrežama. Ogovaranje počinje, moram da ga učinim vrednim sebe.

Ruke mi idu kroz kosu dok pletem pletenicu oko punđe, a u zubima mi je jedna od desetak ukosnica koje sam sama napravila i ukrasila.

Decembar počinje i kiša se sliva niz prozor. Ne vidim šta je napolju, ali znam da je hladno. Zavezala sam gumicu i pogledala se u ogledalu. Pažljivo sam sakrila taj deo u bogatoj punđi.

Danas je dobila platu. To objašnjava tu mrtvačku tišinu u stanu. Izašla sam u helankama i suknji preko sa jednim od mnogobrojnih šalova i uputila im oboma najširi osmeh.

- Mama... Da li bi mi dala nešto za večeras?- umiljato sam pitala pokušavajući da je ne uzbudim.

Podigla je pogled sa svoje sveske u kojoj su svi prihodi i rashodi koje imamo i drugom rukom stisla novac. Škripa stolice me je naterala da se povučem, ali to se već desilo. Nikada ne bih žalila da me neko poliva novcem, ali sada dok novčanice padaju pod moja stopala pokušavam da sprečim ruke.

Drhte i tegle rub majice, bes kulja u meni dok ona prolazi. Vidim sebe kako je grabim za ruku povlačim nazad i nabijam na sto, kako joj stavljam šake novčanica u otvorena usta.

Ne činim ništa i sažaljevam sebe i svoju mržnju. Sagnula sam se i sakupila razbacane novčanice kada je tata ustao. Pružio mi je plavu novčanicu od sto dinara (manje od 1 evra) sa tim velikodušnim izrazom na licu.

- Srećko...- umorno je izgovorio- Znaš da su mami skinuli platu... Meni ide rata za kola i televizor. Strpi se malo.

Ako mi zenice nisu bile uske tada su se suzile. Mogla sam da osetim kako se sužavaju i šire u sekundi dok se moja ruka sa plavom novčanicom grči i papir šušti.

Nemam snage da ga pogledam. Ne, nemam snage da sastavim pogled koji će ga zadovoljiti. Klimnula sam glavom i sa pokretom koji je on protumačio kao poniženost i poput psa me pomazio po glavi, otišla sam. Napustila sam stan, a plava novčanica je ostala na kuhinjskom pultu.
Ne treba mi, ništa od njih mi ne treba.

Jednom napravljeno obećanje se ne krši.
___________________________________________________________________________________
Kratko, ali ja mislim da je ovo sama srž Dunje i njenog odnosa ka roditeljima.