Bolja ja

12

- Nije jadna vreća kriva!- Nenad je rekao i sprečio me da udarim vreću, zavrtevši me.
Progunđala sam i dozvolila mu da me klati dok me drži oko rebara i pravi od mene matematičko klatno.
- Nisi srećna.- rekao je kada me je pustio.
- Bravo Kolumbo! Otkrio si Ameriku!- rekla sam najizveštačenije moguće.
Izgledao je uvređeno i stid je uradio svoje.
- Izvini, samo... Teško mi je.
Iznenadio me je, još jednom za redom. Nije odmah krenuo da ređa šta je sve njemu teško, niti da govori kako nema šta da me muči, samo me je poljubio u čelo i stavio ruke na moja ramena. Kroz glavu mi je prošla scena od jutros. Nije me ništa pitao, nije čak ni rekao išta za ožiljke koje juče nisam imala, samo mi je dao pogled. Pogled koji mi je rekao da će čekati. Izgleda da je takav, neće me pitati dok sama ne kažem, ali ja sam takva da neko mora da insistira.
- Hajde da pođemo...- rekao je i odmakao se od mene.
Prija mi njegova blizina, deluje tako smirujuće.
- Koji nam je plan preko raspusta?- upitao je veselo dok me je pratio uz stepenice.
- Priprema za prijemni, gledanje filmova, rad maturskog i sankanje!- sutra je Nova godina i kuća još nije okićena.
Nasmejao se kako sam srećno zvučala dok sam govorila o sankanju. Prvi sloj snega je pao, tanak i bljuzgav.
- Kada se vidimo?- pitala sam i stala pored vrata.
- Ne znam. Vozim baku kod njene sestre. Možda ostanem da spavam, a možda se vratim večeras.- slegnuo je ramenima- Budi spremna sutra u šest. Čeka nas maraton!- rekao je i srećno izvio obrve.
- Naravno...- prevrnula sam očima- Štreberu...
Ušla sam u stan i videla tatu pred televizorom.
- Tata... Oko pola pet ima jako dobar film... Hoćeš da ga gledamo?- pitala sam pokušavajući da se približim.
Nedostaje mi. Potrebna mi je bliskost.
- Ne. Gledam.- nije ni skrenuo pogled.
- Tata...- umiljato sam rekla.
- Gledam moj televizor.- rekao je i pojačao zvuk.
- Tvoj?- nisam dovoljno izudarala džak- Postoji li nešto naše?- zarila sam nokte u šaku.
Peče, poput uboda insekta, ali ne popuštam. Nije mi odgovorio, ruka se sama od sebe pokrenula, ne shvatam da se dešava dok ne vidim novu vazu kako mi stoji u ruci.
- Šta to radiš?- mama je otključala vrata.
- Gledam da očistim.- rekla sam.
Javila mi se pomisao. Šta bi bilo ako bih sada ispustila vazu? Samo malo razmakla prste, pustila je da klizi niz moje vlažne dlanove i da se razbije o pod. Možda bi me onda čuli.
Sećam se vremena kada sam se znojila od laži, kada su mi vezivale jezik u čvor i slale trnce niz moje telo, a sada zvuče prirodnije od reči koje mislim.
- Gde si bila?- upitala je.
Znoj sa majce se nije još osušio.
- Na treningu.- rekla sam.
- Išla si takva?- upitala je panično, coknula je i udarila se po glavi kada sam klimnula. - Pogledaj na šta ličiš!- krenula je ka meni, njena ruka ispred.
Povukla sam se za korak i uz tresak ispustila vazu dok sam pokušavala da zaštitim lice.
- Dunja?- dodir je bio hladan. - Šta je bilo, srećo? Šta se štrecaš?
- V... Vaza...- pobegla sam od njenog dodira i krenula da skupljam komadiće stakla rasute po podu.
Mrzim je, njen osmeh, njene iznenadne promene raspoloženja, taj nervozni pogled sveznalice koja kritikuje i ti uglovi usana ivek izveštačeni. Zašto ne može da bude zla do kraja?
- Dunja, ostavi to, posećeš se...- povukla me je za kapu.
Umesto urednih lokni koje padaju po plećima i grudima, gruba, šatirana kosa je pala na moja ramena.
- Dunja?- uplašeno je rekla i ja sam skočila.
Ne mogu više, ne mogu. Otrčala sam u kupatilo sa krvavom rukom prepunom stakla. Bacila sam ga u kantu i krenula da ispiram dlan. Zaključana kvaka se pomerila nekoliko puta, ali od suza i vode ništa nisam čula. Skinula sam garderobu razmazujući krv po njoj i pogledala se u ogledalo. Moje bledo lice sa tamnim podočnjacima, delikatan vrat, taman za davljenje, kosti koje se ocrtavaju. Grudi, prešla sam preko rebara pažljivo. Modrica od sparinga i dalje stoji, žuta i skoro izbledela. Stavljam ruke ispod rebara. Nikada nisam imala taj deo uvučen, moje telo nije peščani sat, veš kvadar, sada postoji lagano udubljenje, sasvim malo, naizgled neprimetno. Iako mi se lice cakli od suza i zateže me kada se smejem, radim to. Pokazujem im svima da sam srećna. Rukama prelazim dalje. Peče me dodir kože o kožu i ostaje krvav trag, ali ja ne stajem. Zaustavljam se na kukovima, kosti samo što ne iskoče kroz kožu, izfleda mi kao da mogu da osetim kost pod prstima. Gasim vodu i palim kabinu. Spiram krv sa sebe i pažljivo, da ne kvasim kosu, umivam se. Vreme da pokažem koliko sam jaka.
O, Dunja, Dunja, to vreme je samo dvadeset četiri časa svakog dana.
Nisam ja toliko snažna, plačem, tako često, a opet ne dovoljno, jer uvek mogu opet, još, jače.
Gasim vodu i hidriram lice. Oblačim mantil i odlazim u sobu. Tate nema za televizorom, vaza je počišćena i ja ulazim u svoju sobu. Stavljam puder i prekrivam sve. Udarce od mame, bol koji osećam u sebi, sve sem Neveninih. Boja šampanjca budi moje oči, a lavanda u uglovima ih izoštrava. Tankom četkicom ajlajnera pravim okvir i uzimam maskaru. Izoštravam crte lica i mažem usne. To je neki nežni rozi sjaj. Oblačim crnu haljinu sa čipkanim rukavima i češljam kosu. Vadim svoje novogodišnje papuče i ornamente iz komode. Uzimam fotoaparat.
Podesila sam deset sekundi i deset snimaka. Stavila sam jelku i uzela ukrase. Okidač se pokrenuo. Pogledala sam u kameru i zamislila da je tamo neko kome je zaista stalo do mene. Približila sam se pre sledećeg okidača i oduvala gomilu lažnog snega. Ljubim ukras, gledam se u ukrasu i postavljam zvezdu na vrh.
Sve sa osmehom, sve sa vratom koji pokazuje oštre nokte i tragove prstiju.
Ušla je u moju sobu poput senke. Nisam ni shvatila kada je došla. Nadvirila se nadamnom i tada me je njena senka prepala. Bah je svirao dok sam ja pravila šemu maturskog rada. Uplakana je, kao i uvek. To je nekako opet moja krivica.
- Gde ideš sutra uveče?- pitala je i sela na moj krevet.
Odavno nije bila u mojoj sobi, čitava dva dana. Svaki put je iznova proučava, kao da je prvi put u njoj.
- Kod Nenada.- rekla sam i nastavila da pišem način na koji ću raditi maturski.
- Praviće žurku?- upitala je radoznalo.
Okrenula sam se ka njoj, očigledno neće otići.
- Ne, zapravo pravi filmsko veče.- rekla sam ponosna na sebe.
- Dunja... Da li ste vi u vezi?- pitala je oprezno birajući reči i odugovlačeći.
Nešto u grudima se uzbudilo i ja sam mahnito odmahnula glavom.
- Ne, samo prijatelji.- rekla sam i osetila kako crvenim. - On je stariji od mene i ja nisam njegov tip...- zašto se pravdam?
- Ko će sve biti tu?- upitala je.
- Samo mi.- i ne bih bila srećnija zbog toga, ne volim gužve.
- Neće biti niko ko ti se sviđa?- pitala je.
Prevrnula sam očima.
- Niko mi se ne sviđa.- rekla sam pomalo otresito, ali sam se trudila da budem što ljubaznija u tome.
- Kako to?- je l' ona ne shvata poentu da je taj razgovor završen?
Ne treba mi dečko. Treba mi knjiga, stolica i neko da donosi hranu i povremena šetnja. Da, živim pasji život i nije moglo biti bolje.
- Lepo. Niko mi se ne sviđa.- sada ide onaj osmeh, da taj sa izvijenom obrvom i to treskanje ramenima pre nego što progovori.
- Da li se ti nekome sviđaš?- i nagrada ide mojoj mami!
Slegnula sam ramenima i odmahnula rukom.
- Ima neki drugak.- rekla sam- Ali od njega nema ništa. Nisam zainteresovana.- rekla sam i nabrala nos.
- Kako bre, Dunja!? Ako tako nastaviš, udaćeš se za prvog koji ti kaže da si lepa! Pa tebi je osamnaest godina, treba da izlaziš! Da ih menjaš kao čarape! Pogledaj kako si samo lepa!- prišla mi je i podigla bradu.
Trepnula sam u nju lenjo.
Ne postoji ništa što bih mogla da uradim i da joj objasnim da to nisam ja.
- Dobro. Pitaću Nenada...- rekla sam.
- O, ne, ne želim da te teram!- rekla je slabim glasom.
Da sam mogla prevrnula bih očima, ali sam jako umorna.
- Ne teraš me, razgovaraću sa Nenadom.- rekla sam i sklopila oči.
Smiri se, bubnjiš, misli na lepe stvari.
- Hajde, spavaj.
Poslala sam mu poruku i ugasila zvono. Sada još moram da vodim računa o odeći i šminki. Legla sam u krevet i uzela knjigu.
Trgao me je zvuk vrata. Pogledala sam na sat, sedam sati čitam, šest ujutru je i tata sigurno ide na teren. Bila je tu i poruka od Nenada. Ne mogu da je pročitam sad, ozbiljno je.
Vratila sam se svetu knjige i njemu. Ratniku bez imena, u krhkom oklopu i sa željom osvete. Za ovih dvanaest poglavlja koliko čitam i dalje ne znam njegovo ime, niti ime knjige, ali znam da je Nenad obožava.
Po marginama bi stajale porukice, uputstva i njegovi dodaci ili podsetnici.
Poglavlje 2, kosa mu je pepeljasta. Stajalo je uz opis očiju. Ponovo sam uzela telefon i ušla u kameru.
Nije bilo ničeg posebnog u vrtlogu plave boje, kao kod svakog Operejca, ali bilo je tu nečeg dubljeg. Njegove oči su poigravale kao kapi vode na žeravicama, dimile se i prepuštale magli koja ih obuzima da nosi sva osećanja u kovitlacu vetra koji je gutao sve i vodio ka njegovim grudima. U ništavilo koje je tamo ostalo.
Ustala sam i krenula ka stolu. Uzela sam olovku i papir, nacrtala sam mlado muško lice, nije mu bilo više od dvadeset pet godina, neobrijano, sa tradicionalnim operejskim pletenicama koje su uredno očešljane, na šta me je Nenad podsetio na nekoliko strana. Dodala sam ožiljak na njegov nos, to mu je od sabljozubog zmaja, koji je ubio njegovog pastuva- Ruhasta, dok su jezdili zemljom bez vladara. Kosa je došla sledeća. Valovi lake, crne kose poput oblaka padaju mu na ramena, valjaju se iza leđa u pletenici sa skrivenim šiljkom. Tetovaža njegovog plemena stajala je na njegovom vratu, između dva mladeža koja su pripadala nizu. Dodala sam telo. Razvijene ruke u ovčijoj koži sa naramenicama od zmajovitog srebra, grudi opasane pomalim prslukom i nekoliko bodeža, laki ožiljci na mestima gde mu je oklop izbušen. Metalna noga, od butina pa na dole, čist metal koji je posledica napada na njegovo pleme i Sazur, njegov mač. Oštrica kakvu svet ne može da spozna, sjaji poput Sunca, za svakog protivnika dovoljno velika, priča se da je iskovana od parulijuma, kamena sa njihovog meseca. Samo jedan čovek je takav mač mogao skovati. Bivši kralj Terabnije- Lanson čiji je sin pogubljen pri udaru na presto.
Uzdahnula sam. Nije dovoljno dobar da predstavlja repliku onoga iz knjige, ali mi se sviđa. Olovka se slomila kada sam probala da mu nacrtam oči. Sklonila sam je i obrisala mrlje. Za sada ćeš biti bez očiju.
Očešljala sam kosu. Obukla džemper preko pidžame i izašla. Spremila sam doručak i krenula gore. Crtež je pažljivo bio savijen u mom džepu, a knjiga koja me je vukla, na sigurnom, pod jastukom.

______________________________________________________________________________________
Izvinite što dugo nisam postavljala! Biću malo redovnija. Tek osmišljam Dunjin lik, Nenadov i Nevenin. Njih troje će biti neki cenntar, ali će tu naravno gravitirati i ostali.
Kada bi mi svaka osoba kojoj značim kupila notes imala bih dovoljno za sve svoje priče xD Just a thought...