Bolja ja

10

Mogla sam da osetim vibriranje zida dok su komšije udarale, mogla sam da čujem kako se moji roditelji svađaju, mogla sam da vidim delove polomljene vaze svuda oko mene dok se voda slivala sa zida jedva koji centimetar od mene. Mogla sam, ali nisam htela. Skupljala sam i otpuštala pesnice, gledala u mozaik pod nogama. Koliko prelepih stvari bi moglo da se napravi od njega, ali samo u oku umetnika. Možda imam takvo oko, ali za mene će to uvek biti polomljena vaza i neće imati nikakvu ulogu sem te.

Pokrenula sam noge, mlela komadiće stakla, saginjala glavu na saksiju koja je prošla kroz otvoren prozor. Otključala sam vrata i pogledala u odeću. Blatnjave patike, neuredno obešen kaput, da tata je bio kod kuće. Neoprane čaše, musavi tanjiri, da ovde je da ostane, dok ga ponovo ne pozovu na teren. A ja, zašto sam ja ovde?

Zatvorila sam vrata kako komšije ne bi gledale, mada već slušaju. Zanimljivije su priče ovako, dok ne znaju, dok samo nagađaju i izmišljaju, ali sve bez dokaza.

- Dobar dan!- otpozdravila sam staricu sa već spremnim osmehom.

- Dobro jutro, Dunja...- pogledala je u mene, a zatim sklonila pogled postiđeno.

Nisam krenula liftom. Draže su mi stepenice. Lansirala sam se niz njih, preskačući po dve dok sam trčala. Vrisak se nagomilavao u mojim grudima, toliko je potiskan. Umesto da ga pustim, preskočila sam pet stepenica do prizemlja. Nečiji lakat je našao moje čelo, a druga ruka moja rebra. Odigla sam se dlanovima.

- Izvini!- povikala sam dok je Nenad trljao potiljak.

Čučnula sam pored njega, dok je moj skok idalje odzvanjao jezivom zgradom.

- U redu je.- nasmejao se. - Udarila si me kao kugla.- dodao je i protrljao mesta koja su ga bolela.

Uradila sam isto.

-  Škola?- pitao je i ja sam klimnula- Da li sam ja to uradio?- pitao je dok su mu se oči mračile.

Pohitao je rukom i ja sam siknula u bolu. Vratio je ruku nazad i obrisao krv o maramu.

- Ma nisi...- ne mogu da mu kažem da se moji svađaju.

Zašto ne bi mogla? Pa sve si mu rekla.

Ovo je drugačije, gledaće me sažaljivo. Možda pozove policiju. Pa šta da radim sama?

Čega se plašiš, Dunja, ionako sve gubiš.

- U snu sam se ogrebala. Mora da si ti sada sam skinuo krastu.- slagala sam brzo i uzela maramicu.

- Hajde, idemo do mene da to središ.- ustao je.

Čini mi se da je shvatio da ga lažem, ali nije reagovao.

- Zakasniću.- rekla sam i pogledala na sat na njegovoj ruci.

- Poslednji dan škole je. Ne verujem da će smetati.- dodao je i povukao me gore.

- O, veruj mi. Reputacija gospođice savršene je upitanju.- prevrnula sam očima.

Lakše se kontrolišem, ali se brzo umaram. Nekad satima sedim na istom mestu. Svaki mišić mi igra i želi da se pokrene, grči se i boli, ali se ne pomeram. Lice mi se umara od grimase koja je osmeh. Vučem se do lifta.

- Umorna?- klimnula sam i naslonila se na njega.

Visoka sam, za devojku sasvim dovoljno, ali on je viši. Moja glava staje taman kod njegovog vrata. Obgrlio me je lagano i pritisnuo svetleći broj šest.

- Bićeš spremna za minut.- rekao je i poveo me do stana.

Uhvatila sam ga za ruku. Odavno nisam imala tu potrebu. Potrebu za bliskošću. Kao mlađa stalno sam držala ljude za ruku ili deo odeće, bojala sam se da se ne izgubim. Trgnuo se na momenat, ali je ostavio da mi ruka bude u njegovoj. Uveo me je u kupatilo i smestio na kadu. Sela sam i sklonila kosu sa desne strane lica. Sa leve sam imala pletenicu, a lagane lokne su padale sa desne, jedna od frizura koju sam našla. Natopio je vatu nečim i krenuo ka mom uhu. Seo je do mene i sklonio zalutale dlake. Vata je bila natopljena vodom.