Bolja ja

26

- Šta misliš... Da li Japanci gledaju anime sa prevodom da lakše nauče engleski?- pitala sam izvaljena u fotelji.

- Vrlo komplikovano... Imao sam priliku da upoznam neke od njih. Čudno izgovaraju engleske reči... Boja glasa im se izmeni, a stav ukruti...- dodao je i nastavio da gleda anime- Ovaj nisam ni ja gledao- podigao je CD rukom i iskezio se- Čuo sam da je raj za devojčice.- namignuo mi je i spustio ga kako bi rukom prošao kroz kosu.

Osećala sam kako se neko šištanje pojavljuje u meni dok grizem usnu.

- Kako si znao da želiš da studiraš to što studiraš?- pitala sam pognute glave.

Obrazi mi se greju dok me sramota obuzima. Čula sam kako pauzira epizodu i okreće se ka meni, to radi samo kada su stvari ozbiljne. Stisla sam oči, bolje bi bilo da nisam ni pitala.

- Zapravo nisam znao.- rekao je- Spremao sam se za književnost, na filološkom. Želeo sam da se bavim književnom kritikom i izgradim dobru reputaciju kao strog, ali pravičan kritičar.- oči mu imaju taj ludi odsjaj dok gleda u daljinu sa neprimetnim osmehom. Znam da je tu, jer svakog dana, svakog sata koji smo zajedno, proučavam njegovo lice. Bojim se da ću ga zaboraviti.

- Psihologija i književnost nisu baš bliske.- odmahnuo je glavom i zabacio je nazad. Opet prolazi rukom kroz kosu.

- Uglavnom jesu. Književni junaci svi nose neke karakteristike određenog psihološkog tipa, u grubim crtama naravno. Ali neka književna dela ustvari služe kao podloga za izučavanje određene psihoze... Dosta o ovome, ubio bih te u pojam sa naučnim dokazima!- nasmejao se.

Premestila sam se do njega, privlači me kao sever iglu kompasa, opasno je.

- Pričaj. Volim kada pričaš...

- Jelena je htela da studira psihologiju.- rekao je i tuga mu je preplavila lice dok se osmeh razvlačio po njemu- Ali imala je disleksiju, vrlo izraženu, ako mogu da dodam...- nasmejao se- Bilo mi je tako slatko da gledam kako se muči. Znaš, kako se trudi, nabira obrve, mršti nos i čak okreće knjigu naglavačke. Tako sam je i upoznao, sa knjigom naglavačke.- nasmejao se i izvukao ruku iz džepa, kao nevidljivi znak odobrenja. Zagrlila sam ga oko ruke i on me je povukao ka sebi. Iako me je odveo na njen grob, idalje retko i nerado priča o njoj- Divio sam se njenoj upornosti, zbog toga sam uzeo njenu knjigu iz psihologije i krenuo da čitam. Govorio sam joj lekcije, snimao ih i puštao joj u snu, pomagao joj da čita. Raspitivali smo se da li postoji mogućnost da radi odvojeno... Znaš da je usmeno pitaju, imala bi veće šanse. Uspeli smo to da izvojemo, išli smo čak i u dekanat!- protresao je glavu kao da se seća nečeg, koliko sam ja kratko u njegovom životu, a ništa nisam uradila- Onda se to desilo- strast se izgubila i ja sam osetila kako mu se mišić steže- iz inata sam je upisao... Onda sam se zaljubio i prebacio na psihijatriju jer sam bio sebičan, želeo sam da spasim što više života... Idalje želim.- odgovorio je i tišina je ispunila sobu.

- Da li se kaješ što nisi upisao književnost?- podigla sam pogled.

Odmahnuo je glavom, samo malo i osmehnuo se.

- Mogu da postanem kritičar uz malo sreće...- rekao je- A ovako mogu da pomognem...

- Ti si zaista zlata vredan!- odgovorila sam kroz stisnute zube.

Kako neko takav može da postoji? I još da živi u ovoj zaguljenoj zemlji prepunoj prevrtljivaca i maloumnika koji veruju u novac. Pogledala sam ga nekim drugim očima. On je bio poput nekog svetog blaga, toliko nežan i dragocen da bi ga svi hteli samo zbog svojih sebičnih ciljeva, a zatim bi ga bacili. Delovao je toliko naivno, ali bilo je nešto u njemu, ta aura kojom je odisao kada bi se razbesneo, ako se to uopšte može nazvati besom...