Bolja ja

22

Vreme postaje nebitno, stanjuje se sve dok ne nestane. Onda se spoznaju prave vrednosti nečega, onog što "vreme" ne može da uništi, promeni i pokori.
Pročitala sam zaključak svog maturskog rada na temu Večnost ispisanog. Pažljivo sam je birala sa profesorkom; vreme sam uvek smatrala nevažnim, ali sada ne. Od kako me svako jutro pre posla budi sa kucanjem na vratima i uveče donosi nove filmove, svaki tren mi se čini dragocenim. Vreme kao da tada brže teče, tehnologija prestaje, svemir se zaustavlj... ali ono teče, nemilosrdno teče i obavija nas. Imam čudan osećaj u kostima dok silazim niz stepenice. Poslala sam rad profesorki. Valjda će joj se svideti.
Osetila sam vibraciju u džepu.
- Zar nisi na poslu?- pitala sam dok je on prikupljao dah sa druge strane veze.
- Jesam. Nego znaš li koja knjiga stiže u maju?- pitao je ushićeno dok sam išla ka stanici.
- Hari Poter?- pitala sam dok sam klimnula glavom starici do mene.
- Ne,- mogu da ga vidim kako se kezi- od nekog koga sada čitaš...- nasmejao se.
- Meša Selimović?- pitala sam, to mi je trenutno lektira.
- Ne, ajde ovako... Crtala si pejzaže iz te knjige.- dodao je i uskliknuo.
- Četvrta knjiga?- u meni se rodilo neko uzbuđenje dok sam ulazila u autobus.
- Da!- uskliknuo je- Izlazi kod nas pre nego u Americi!- nasmejao se.
- Prednosti kada radiš u knjižari.- rekla sam i sela na osamljeno mesto- Sada me pusti da čitam, da mogu da kupim moj primerak četvrte knjige čim izađe!- rekla sam i on se nasmejao.
- O, i da...- zastao je- Ne planiraj ništa u nedelju... Želim da te upoznam sa nekim.- glas mu je postao tih.
- Nenade, da li ti to plačeš?- srce je zalupalo kada sam to izgovorila.
- Ne, samo sam malo tužan...- rekao je- Ali i srećan. Vrlo srećan.- odgovorio je.
- Nenade...- prekinuo me je.
- Moram da idem. Treba da predam smenu. Volim te!- prekinuo je vezu.
Volim te! Volim te! Volim te!
Prevrtalo se po mom umu. Reči kao da nemaju smisao. Zašto bi rekao nešto tako? Nije mislio ozbiljno, znam. To i boli.
Dobro...
Stegla sam torbu.
Možda mi se malo sviđa... Sasvim malo... To je i normalno... On je muško ja sam žensko, te stvari se dešavaju...
Obrazi su mi goreli dok se on motao po mom umu. Otvorila sam knjigu, prešla sam više od polovine.
Nije bilo tajne. Oboje su znali da će je ubiti kada za to dobije šansu, ali su isto tako znali da bi je on teško pobedio u fer borbi. Ono što nije znala bilo je da on nikada ne bi išao toliko ispod časti.
Ono što je on znao bilo je istina, koliko god da je fizički snažna, mentalno nije. On tu ima prednost, zbog toga je upao u njenu igru.
"Bićeš mi rob," ponovila je izvivši obrvu.
Klimnuo je glavom, bilo je tako lako, stajala mu je u centru dlana.
"Da," dodao je i kleknuo pred nju.
Svidelo joj se to, da ga gleda bez časti. Vrlo lako je u njoj stvaralo vatru. Voli da ponižava muškarce, voli da oseća moć u svojim venama, jer je svesna svog fizičkog stanja.
Skinula je šlem.
"Skini me," naredila je kao što uvek naređuje; ali on je znao kako da je izludi, kako da pobedi nepobedivu.
Znao je sve o njoj i planirao je to da iskoristi.
- Ajde mi ustani.- podigla sam pogled sa knjige i videla staricu sa torbom za pijacu, okrenula sam se oko sebe i videla da ima još mesta.
- Ali ima još mesta.- rekla sam sa osmehom.
I dalje mi je navika. Držim ga stalno, isto kao ovaj ton glasa; taj iritirajuće prijatan i smiren ton koji ježi kožu svojom ironijom i prikrivenom drskošću, a cepa se od izveštačenosti koju u prizvuku znaju samo oni koji me zaista poznaju - Nenad.
- Ja hoću tu.- rekla je i udarila nogom o pod.
Poželela sam da je ošamarim, izguram na sledećoj stanici ili jednostavno pridavim. Ustala sam i sa osmehom, kao što vežbam, predala mesto rospiji od metara i šumske jagode sa mirisom uskislog kupusa i sasušenog znoja. Kako smo se menjale mesta ona me je udarila u cevanicu i samozadovoljno se uzvrpoljila u svom sedištu.
Tu igru igraš? Ona je za dvoje.
Povukla sam levu nogu i iskrivila je dok sam šepala ka šipki gde je bio rukodržač. Uvek mi je težina na desnoj nozi, te sam sad prirodno izdigla levu, ali sam napravila bolnu facu.
- Da li si dobro?- upitala je žene ispred mene.
- Jesam jesam... Samo članak...- iskezila sam se kako sam pomerila nogu da pokažem ženi.
Videla sam kako je osuđivački odmerila staricu.
- Idi da sedneš, osloni se na mene.- ljubazno je ponudila svoju ruku, kako se okrenula iz profila videla sam trudnički stomak.
- Vi sedite, vi ste i trudni.- rekla sam sasvim glasno i usmerila pažnju okolnih ljudi.
- Ma u redu je, ti si povređena...- rekla je i obuhvatila me oko ruke kako bi me povukla napred.
Zaječala sam praveći se da me boli, dok sam u odrazu stakla videla kako se starica bori sa porivom da se ne okrene.
Dok mi se trudnica izvinjavala, mladić kod koga smo zastale je ustao i uhvatio me za drugu ruku, kako bi mi pomogao da uđem u sedište. Pomerila sam se do prozora i trudnica je sela do mene. Obe smo mu se zahvalile.
- Ja sam Milica i nema potrebe da mi presiraš...- rekla je i pružila ruku.
Na drugoj joj se sjaio verenički prsten.
- Dunja.- rekla sam i pogledala je bolje.
U pravu je, ne deluje toliko starije od mene.
- Krenula sam na fakultet, ako to pitaš. Ne idem kod doktora.- osmehnula se.
- Fakultet?- zar i trudna?
- Da, masters. Vratila sam se iz Norveške pre dva dana pa sada idem da predam dokumenta i da radim odbranu.- rekla je i pokazala na rozu fasciklu.
Prijatna je, nešto u njoj me podseća na Nenada. Okrenula sam se ka prozoru, ali sam imala potrebu da je još nešto priupitam.
- Da li je teško studirati? Ja sam poslednja godina srednje škole...- rekla sam i ona se sa telefona preusmerila na mene.
- Nije. Ako će to biti nešto što voliš, biće u redu, jer ćeš učiti i van nastave. Ovo je meni drugi fakultet, sada završavam kurs japanskog, a iza sebe imam diplmmu engleskog, norveškog, ruskog i francuskog.
- Izvini, ali koliko ti je godina?- pitala sam, deluje toliko mlado, kao da joj je dvadeset.
- Dvadeset i četiri... Prvi fakultet sam završila za dve godine i odmah upisala diplomatiju, koju danas branim, i to sam završila za tri, a masters od dve u inostranstvu zgurala u jednu.- objasnila je i u njoj se videla neka draž, kao Nenad kada govori o književnosti.
- I postajete...- popreko me je pogledala- Pistaješ majka?- pitala sam.
- Da, zajedno smo šest i po godina i eto, desilo se da me je na dan kada sam saznala da sam trudna zaprosio, pre dva meseca. Došao je čak u Norvešku!- rekla je srećno i sklopila oči dok su joj se usne razvlačile u osmeh.
- To zvuči bajkovito...- morala sam da dodam.
- Znam...- rekla je i nakratko se isplazila- To sam i ja mislila, jer nisam verovala da ćemo uspeti. On kao neko prepun temperamenta i sa hiljadu poznanika i prijatelja, i ja, koja uživa da je okružena knjigama, prilično tiha i jednostavna, ali onda...- uzdahnula je- Napravila sam najveću grešku ikada.- rekla je i okrenula se ka meni- Otišla sam odavde u francusku na jednu godinu, odmah nakon raskida, ali ta greška je dovela do Ajfelove kule, prolećne večeri i njega koji me je pratio.
- Kako je to onda greška?- pitala sam začuđeno.
- Jer da smo se odmah suočili jedno sa drugim, ne bi bilo ovoliko suza i patnje kroz koju smo oboje prošli. Bilo je teško.- rekla je i stavila ruku na stomak- Biće još teže, ali...- pravila je kružnu putanju po stomaku- Uspećemo.
- Nadam se.- rekla sam- Odakle je on?
- Iz Rusije.- rekla je- U inat svima koji su protiv veza na daljinu!- stisla je pesnicu pobednički.
- Da li je bilo teško?- pitala sam. Bilo je nešto zanimljivo u njoj. Fascinirala me je lakoća njenih pokreta, dobrota njenih očiju i prostost njenih usana; ne ona pogrdna prostost, već jednostavnost. Obrazovale su se samo u trideset oblika, a govorile su glasom koji je cvrkut.
- Za njega jeste. Ja sam bila devica tada, pa meni nije bio problem, ali je on bio izuzetno strpljiv. Posle druge godine i raskida on je došao na genijalnu ideju, da ja nastavim studije u Rusiji. Tu je bila svađa jer bih morala da obnavljam godinu, a to sebi nisam želela da priuštim. Stoga smo krenuli da živimo zajedno posle četiri godine u Rusiji, a ja sam studirala putem interneta. Onda je došla ponuda za Norvešku i mi smo je oberučke prihvatili...- rekla je i okrenula se ka meni- Šta upisuješ?
- Prava...
- Nisi ti za to.- rekla je- Previše imaš potencijala, ti si za jezike.- odmerila me je- Imaš to u pogledu. Nisi za prava, to bi te ubilo. Ako te roditelji teraju, ne znaju te očigledno. Nisu ni moji mene.- ustala je da me propusti.
- Hvala Milice!- nešto u njenim rečima me je uzburkalo i nije mi dalo da ostanem mirna.
- Sve najbolje Dunja!- podravila me je prijateljski i nagla se- Ne zaboravi da šepaš...- dodala je uz mig ostavivši me bez teksta- I da, budi ono što jesi. Oni vredni će te prihvatiti...- rekla je i uključila ekran svog telefona.
Bila je to slika desetak ljudi; devojka duge braon kose i plavokosi mladić su držali uzde konja, koji je gledao u cveće u kosi crvene devojke. Ona je u krilu držala glavu crnih lokni, dok se smejala u kameru sa pegama na nosu. Tu je bio plavokosi, zaista to mislim, plavokosi dečko, koji je grlio dečka sa tamnije braon kosom; a u prvom planu je bio dečko indentičan prethodnom, ali je ovaj imao tetovažu na vratu i pirsing u obrvi sa jednim belim pramenom. Do njega je bila ona i držala telefon.
Isto kao i sada, smejala se iskreno i nije joj smetalo što nema ni trunku šminke i vrlo gadnu modricu na beloj koži, što nije preplanula i što je toliko niža od njega. Bila je za glavu niža od mene, ali zračila je više. Valjda je to sreća.
Da li je postala bolja zbog njih?
Budi ono što jesi.
Šta, ili ko sam ja?
_________________________
Možda malo glupo poglavlje... Ne znam ni ja...