Bolja ja

29

Pitam se da li misli na mene kako ja mislim na njega?
Šnajderka je odmerila moj struk i sada je merila od kuka do mojih nožnih prstiju, ispužila sam ih i držala se za njeno rame kako bi održala ravnotežu. Tri nedelje, dvadeset jedan dan, dvadeset jedna poruka, a ja ni na jednu nisam odgovorila. Milica je stajala naslonjena na zid i gledala crteže. Čini mi se da uživa, sviđa joj se što idemo iza leđa moje majke. U njenim očima vidim neku draž. Sećam se kako sam krenula sve da joj pričam.tokom izložbe. Sve oko moje majke i koliko nisam mogla da je podnesem. Način na koji sam bila poput nje me je izluđivao, naš isti, lromukli glas kada se deremo, isti mladeži na unutrašnjoj strani butine, bes i ludilo koje na je u krvi. Sve sam prosula pred Milicu te večeri kako bi dobila topao zagrljaj i obećanje. Skica haljine koju sam zamislila je stajala na stolu dok je šnajderka računala koliko nam materijala treba. Milica je ostavila svoje preporuke i predloge pored haljine i sada je pisala u svoju knjižicu. Otkrila sam da joj MK nije jedini pseudonim, pisala je pod imenom Danijel Kruz, realno zasnovane novele o stvarnom životu, verujem da trenutno radi na imenu za glavnog lika, htela je da je nazove Alisa Malin, ali mi se ne sviđa, ne ide us naziv, Pustare zimskih suza, koji sam sama predložila. Milica ima specifičan natčin pisanja, prvo osmisli radnju, onda da prva imena likovima, ponekad ih čak nazove Lik1, Lik2, LikM1 i tako dalje, onda napiše dijaloge i kratke opise, više kao uputstva, onda dovede radnju i treći deo su detaljni opisi, pažljivo nadgrađeni, usput iz života likova uglavnom iskoče imena, ali za ovog glavnog lika je baš teško.
- Bistra.- rekla sam.
- Molim?- pogledala me je dok je pisala neumorno.
- Neka se zove Bistra. Priča se zove Pustare zimskih suza, pustare znači da nema šta da se vidi, nema šta da blokira pogled, zima je nešto belo i čisto, a suze su..
- Briste!- dodala je i zadivljeno zapisala- Bistra Dojlin.- stavila je i ponosno se osmehnula.
Izvila sam obrvu dok je šnajderka nešto računala.
- Ne bih da budem neljubazna, ali koliko će me ovo izaći?- pitala sam i pogledala po salonu.
Ovo nije bilo previše poznato mesto, ali su haljine koje sam videla prelepe, sigurno du i skupe. Na moje iznenađenje Milica se iskezila i okrenula ka krojačici.
- Ana! Je l' si razmislila o dogovoru?- pitala je i ja sam trepnula, šta se događa?
Ana se okrenula i odmerila me, a zatim iscepila list iz sveske.
- Jesam. Ovde su mere za materijale, pozadi je ulica gde da ih nabavite. Izaći će oko pet hiljada dinara*. Vidimo se sledeće nedelje za probu.- rekla je i nonšalantno nas izgurala.
- Dogovor?- pitala sam Milicu dok smo išle ka kafiću gde je bio njen verenik.
- Da, kako ne bi platila njene ruke u pinoj ceni, već polovično bićeš njen model.
- Molim?- ona je to upravo rekla reč model i odnosila je na mene!?
- Visoka si, dobro građena, ne kolutaj očima! Istina je! Sada sedi ovde, da ti objasnim. Kai..- poljubila ga je u obraz.
Podigao je glavu sa svog laptopa i klimnuo, a zatim je vratio nazad. Uzdahnula sam i okrenula se ka njoj.
- Zar nemaš pametnija posla nego da se baviš sa mnom? Zar ne bi trebalo da se jedva krećeš i da si u bolnici već?- blago iznervirana okrenula sam se ka njoj.
- Frankejštajn ima prag bola duplo većiood prosečnog tako da joj je svejedno.- okrenula sam se ka njemu i on mi je uzvratio sa osmehom kada ga je Milica udarila u rebra.
- Ti si u bolovima?- pitala sam iznenađeno.
- Ma 'de bre!?- povikla je i okrenula se ka meni- Samo sam umorna od ovog stomaka, vidi! Ni u stolicu ne mogu da sednem!- viknula je i okrenula se ka konobaru koji nas je zajedljivo gledao- Da li imate neku veću stolicu?- vidno zaprepašten promenom njenog tona klimnuo je glavom i otrčao da joj je donese.
Vratila sam pažnju na nju i namrštila se.
- Koliko haljina moram da isprobam?- pitala sam
- Deset, za sada. Do tvoje mature će sve biti gotovo.- oddahnula je i uzela njegovu čašu vode, pogledao ju je kao da je zadovoljan što napokon neštoppije i vratio se raunaru. Pogledala sam na sat.
- Dođavola.. Moram da krenem, zakasniću na poslednji dan škole.- rekla sam i ustala.
- Opušteno, mi te vozimo.- rekla je i zahvalila se konobaru koji je izneo fotelju.
Oči su mi širom otvorene dok pokušavam da se presaberem.
- Ne treba..- rekla sam ozbiljno- Dovoljno vas mučim.- dodala sam i pokupila stvari.
- Ne mučiš nas.- Milica je rekla i krenula da ustane sa mnom- Kai!- viknula je kada ju je gurnuo nazad.
Kai, tako me je Nenas zvao. Srce mi se steglo kao i ruka oko telefona.
- Ja ću da je odvezem, ti se ne mrdaj. Marina uskoro dolazi i ja ne želim da prisustvujem njenim izlivima gluposti i bezveznog smeha.- rekao je i ustao ostavivši laptop zaklopljenim.
- Ali...- pogledao me je i ja sam se osetila malom, progutala sam knedlu i krenula za njim.
Seli smo u kola i radio se uključio. Isključio ga je i pogledao me pre nego što je uzdahnuo.
- Jedan deo nje nikada neću razumeti.- rekao je i sklopio ruke oko volana- Taj deo, tu potrebu da pomogne, nikada mi neće biti jasna. Ali onda opet...- nakrivio je glavu ka meni- Vidim šta vidi u tebi. Zato ti pomaže, jer vidi sebe. Ona nije imala koga da joj pomogne, nije imala ni mene, sve bitke je sama pobedila i samo ona zna koliko je to teško, zato ne želi da iko ponovo vodi te bitke. Za sve ove godine veze video sam je da pomaže brojim ljudima, ali nikada joj oči nisu sijale kao kada pomaže tebi. Vidi sav potencijal koji osoba ima u manje od minuta... Iskreno za tebe mi je trebalo nekoliko dana da shvatim, ali sada napokon vidim zašto toliko odobrava tvoju drskost, aroganciju, jer zna koliko si patila. Grli te uprkos bolu u stomaku, jer zna kako je to biti napušten.- stao je pred moju školu- Zato, zato molim te razmisli o svemu pre nego što uradiš, jer prave odluke vode i do pogrešnih ciljeva...
- Ne razumem...- rekla sam.
Protrljao je oči umorno.
- Ja sam doktor, psihijatar, kao tvoj prijatelj, i vidim šta radiš sebi, Milica nije nikakav doktor i to je shvatila prvi put kada te je videla- osmehnuo se- videla je kako se raspadaš, umireš i sve podnosiš u sebi. Takođe je videla koliko...
- Zakasniću.- rekla sam i otvorila vrata presekavši bilo kakvu mogućnost da me njegove reči još više povrede. Bes se sakuplja u meni dok mislim o milici, kako je samo mogla tako da me izigra? Telefon je zavibrirao i ja sam besno pogledala u novi mejl.
mill.kiao@gmail.com
Ideno po materijal sutra posle podne? :) Jedva čekam da te vidim u haljini. Kladim se da ćeš biti prelepa!
Nešto me je zaustavilo u tom trenu. Ljudi su prolazili oko mene, ali ja sam samo gledala dole. Neko osam godina stariji od mene, u osmom mesecu trudnoće želi da ide sa mnom svuda, tašto? To ne može biti sažaljenje. Koliko god da se ponašala detinjasto uvek sam imala osećaj da me vidi kao odraslu i ozbiljnu osobu, pričala je sa mnom ozbiljno.
duniya.don@gmail.com
I ja jedva čekam. Još samo sledeća nedelja.
U pravu sam, samo sledeća nedelja. Ušla sam u kupatilo i navukla majicu sa natpisom Imaš malo majice na natpisu, napred i IV-4 pozadi, gluplju foru nisam videla. Zakolutala sam očima i ušla na prvi čas. Kao vukovac i najnagrađivaniji učenik u odeljenju dobila sam besplatno matursko veče, za koje moji roditelji ne znaju i pohvalu sa pet hiljada dinara od opštine, pare od nagrade su bile i dalje sigurne među koricama mojih knjiga, sve se odvija savršeno, sem što ne mogu da ga zaboravim. Kroz maglu se sećam kako me je Dragan terao da tražim od profesora da nas pusti, sećam se da govorim sa profesorom matematike i da on cokće, ali nas pušta, sve što znam jeste da sedim u biblioteci, sasvim sama i čitam knjigu. Ne želim da rizikujem da me neko isprska, kao što je običaj, niti želim da slušam kako se opijaju i cepaju knjige. Stomak me boli dok okrećem početak poslednjeg poglavlja.
Ispunili su uslove, ceo grad je postao njihovo ratište. Bezimeni ratnik se spremao za napad, a njegov protivnik za odbranu. Bila je to nepogrešiva taktika, jer u ovoj igri gubi onaj koji prvi krene. Gong se začuo na zvoniku šestodtranog hrama, ponoć je otpočela, jedan po jedan udarac, neptijatelj goloruk, jer on nikada nije bio fizički snažan, već umno i junak sa svoja dva mača, već isukana. Dvanaesti udarac.
Sa pibedničkim osmehom gledao je brata svoje pokojne žene kako kreće na njega, protrljao je dlanove kada je koraknuo unazad. Ne od napada, već od iznenađenja. Ratnik je bacio obe oštrice u zemlju i mine su se pokrenule, cepajući tlo u pesak, zavesa je zaslepela um čitavog carstva i kada je progledao od mladića nije bilo ni traga.
"Vi... Video je moje zamke...", mucao je u trenu neverujući sopstvenim očima, a onda se osmehnuo "Pa ne bi došao dovde da nisi bio lukav, ništa manje nisam ni očekivao. Ali znaj...", povisio je ton i podigao ruke, "Ovo je moja igra!", dodao je i zamahnuo svojim plaštom.
Izgubila sam se u svetu knjige još jednom. Bezbroj zvona se javio, po koji put bi se vrata biblioteke otvorila i zatvorila, ali me niko nije uznemiravao. Ostala sam u istom položaju dok su se stranice poslednjeg poglavlja tanjile, bez upozorenja sam uzdahnula, skoro vrisnula, nisam to očekivala, srce mi je bubnjalo dok sam se pretvarala u svaki deo pejzaža koji ih je okruživao.
Vrisak se prolomio praznim gradom, bilo je gotovo. Mine su ekplodirale bez milosti i prašina se digla dok je crna marama letela u vazduhu.
Ne, ne! On je nosio crnu maramu da pokrije svoju kosu! Panično sam sklopila knjigu i pokušala da smirim svoje disanje dok je deo mene odbijao da poveruje da je zaista mrtav. Nije mogao da bude. Nije mogao da bude. Ne sme. Ostala je još jedna osveta! Još jedna smrt!
Otvorila sam zabranjene stranice i pogledala u reči koje su dobijale značenje u mojoj glavi.
Koračao je hrapavo, desna noga mu je i dalje bila uspavana od strelice, oči su se ovog puta komešale u bolu dok se saginjao pored raskomadanog, i dalje živog muža svoje sestre. Iscrpljen i ranjav skinuo je maramu sa žednih usana dok je podne kucalo u novoniklom gradu.
"Ne želim sada tvoje laži. Želim samo jedno. Ime. Reci mi ime poslednjeg člana!", u bolu je cimnuo vrat čoveka na zemlji koji je jauknuo i kroz stisnute zube mu je krenula krv.
"Ne želiš ime... Ne želiš ga, veruj mi, jer to ime će ti samo nesreću doneti. Idi. Idi i završi svoju misiju pa daj svoju dušu đavolu!", pljunuo ga je u lice bez pardona i nasmejao se.
Pustio ga je i okrenuo se na peti. Ako ništa drugo pronaći će onoga koga traži na ovaj ili onaj način.
"Samo jedno pre nego što me pustiš da umrem.", zastao je i pogledao preko ramena, "Pogledaj me, daj mi da zapamtim njene oči.", rekao je i usne su mu se razvile u osmeh.
Hramljujući mu je prišao i izvadio sečiva, čelik je bio neoštećen, klekao je do njega i ne skreću ći pogled sa umirućih očiju zaboo oštrice u njegove grudi.
"Hvala ti, Ron.", izdahnuo je Zeljno i oči su mu ostale zauvek vezane za oči žene koju je voleo.
U trenucima očaja video je njene oči u očima njenog brata, samo zbog iste boje, ali emocije su bile sasvim različite.
Seo je na kamen izvan grada pored svog konja koji je pasao travu i pogledao u potok do sebe. Nije se odavao osećaju da ga neko posmatra iako nije tačno znao da li je to od umora. Mora da je bilo od umora jer kada je ustao samo da pomazi svog pastuva osetio je kako mu snaga izmiče. Stoga je seo da se odmori.
Svaki put ih pročitam sve brže i brže. Dozvolim sebi da zavolim sve vezano za knjigu i onda se sve tako brzo raspadne. Stavila sam je na grudi i krenzla ka izlazu. U školi je tutnjila muzika, sada je tek primećujem. Žurka za maturante je počela. Ne želim da se guram sa trista drugih ljudi u prostoru veličine špajiza koji sprdi na duvan, alkohol i hormone. Izašla sam iz škole i umorno pogledala parking.
- Moramo da razgovaramo.- rekao je ispod senke drveta.
______________________________________________________________________________________
*[1 € je 120 dinara]
Tam-tam-tam!