Bolja ja

31

Da sam znala da bih ovoliko plakala ne bih im rekla. Bila bih kukavica još jednom i ostavila im pismo, vrlo šturo i bez emocija, ali sada...

Ležim u krevetu još jednu neispavanu noć, s tim što sutra moram da mu kažem. Nešto u stomaku se buni i boli me, ali nemam snage da se pomerim, kroz suze sam isplakala svu snagu i svu nadu. Ležala sam bez ikakvih misli. Ne mogu da mislim o njemu, ne mogu da mislim ni o čemu, a opet ne mogu da spavam. San kao da mi izmiče, tu je, osećam ga u mišićima, oko sebe u posteljini, ali nije dovoljno jako, ne uspeva da me odvuče i zarobi, nešto me drži budnom, ili je to neko.

Otvorila sam oči i prikovala pogled iznad sebe u plafon, mogu da ga vidim kako spava, mirno i nevino. Ne, on je nevin i kada je budan. Zašto baš ja? Zašto da ga voli neko poput mene?

Sklopila sam oči i valjda me je tada zagrlio, nežno i uljuljkao u pokrivač snova.

Odneo me je na plavu obalu sa zelenom rekom, bojio je moju kosu svojim mislima i voleo me svojim očima. Govorio je, sve sam čula, svaku reč sam razumela, sve sam zapamtila, ali jutro je svanulo i ostali su samo pokreti njegovih usana, kao da ljubi život oko sebe, ali ja znam da je govorio, sećam se boje njegovog glasa. Tu boju uglavnom koristi pred spavanje, teške reči, dugačak izgovor, kao umoran, a glas ispijen, tih, pažljiv i poput mesečine melodičan.

Ustala sam i pogledala oko sebe. Kada sam krenula ovako da mislim? Mislim kao...

Prekinula sam sebe kada su me reči iz dubine sećanja ošamarile.

Budi ono što jesi, Dunja.

Da li sam ovo ja? Ustala sam i prišla ogledalu.

Sve sam očekivala, ali ne ovo, a moje oči, one su bile najgore, crvene, zakrvavljene, obuzete nečim što nikada ranije nisam videla. Slike koje su zalepljene pored ogledala ovekovečile su moju nevericu.

Na svakoj od njih tu je ova, teško mi je da je opišem, ali mislim da je to mržnja, oštra je i prodorna, nije primetna pored osmeha i ispod trepavica, ali je tu, toliko mi je poznata, kao da sam je rukom načinila.

Okrenula sam se u otvorila fioku stola, uzela sam fasciklu koja se rasula po podu, skupila sam papire kada je jedan odleteo na stranu. Portret neznanog junaka, u stvari sada ga znam, Ron.

Prišla sam mu dok je tenzija u meni rasla, molim te, nemoj da budeš tamo, ali svaki deo mene je znao da je tamo, a ipak molila sam se da su ovo sve iluzije od mog sna.

Oči, prodorne, besne, bez milosti i sa puno mržnje, tako zaokružene na njegovom licu nisu tamo pripadale, pripadale su meni.

Ni to nije istina, mislim da su samo bile previše dugo na meni da ih nikada nisam ni primetila, zašto su sada nestale? Pogledala sam na telefon koji je zavibrirao.

mill.kiao@gmail.com

Srećno na maturi! :*

Poslala mi je slike uz to. Svaki put od kako se družomo ona je slikala. Primetila sam, svaki put su moje oči bivale sve ispijenije i ispijenije, sve nežnije i zaobljenije, postajale su gotovo kao njihove.

Uhvatila sam sebe kao se osmehujem na sliku, Nenad sedi iza mene i pravi mi uši dok ja pijem frape od plazme, Milica je u prvom planu sa pola lica vidljivog, oči su joj velike iza stakla naočara, vidi se da se smeje, a Kain sedi preko puta mene i krajem oka gleda u nju, pogled o kome mi je mama pričala kada sam maštala o princu, izgleda da je ona našla svog princa, kako je samo gleda.

Poslednja slika nije želela da se učita, skinuću je kasnije pa ću videti.

Pre doručka sam krenula napolje.