Bolja ja

21

Vratila sam se uveče. Ponedeljak je bio vrlo naporan. Umorno sam otvorila vrata stana.
Nenada nisam videla tri dana. Poruke su stizale sve do jutros, ni jednu nisam otvorila, ostavljala sam ih. Teško mi pada da ih izbrišem. Mama je bila za stolom. Ne sviđa mi se njen pogled.
- Šta se desilo?- pitala sam i spustila torbu da se izujem.
- Baba Milena je noćas preminula.- rekla je poluglasno.
- Aha...- rekla sam i okačila jaknu.
Okrenula sam se ka njoj kada je ušlo u moj mozak. Baba Milena.
- Znam da je još dugo neću imati...- rekao je dok je gledao kako vesela starica sakuplja figure. - Zato mi je drago što se smeje.
Baba Milena je mrtva.
- Ona mi je jedina porodica koja me je prihvatila i nakon svega.
- Da li je gore?- godine savladavanja svog glasa napokon su se isplatile.
- Da, upravo je ispratio goste. Dunja!- nisam je slušala.
- Koliko mi je drago što Nenad ima nekog poput tebe...- stisla mi je ruku srdačno.
- Nenade, čuvaj je!- pomilovala me je po glavi.
- On je meni sve...- gledala ga je kako peva- Sebično je, ali ja živim kroz njega i njegovu mladost.
Moja ruka je krenula da pokuca na njegova vrata kada su se ona otvorila.
Ne znam šta sam očekivala, da plače ili da mi zalupi vrata od besa, ali on je stajao mirno. Toliko mirno, da sam se zabrinula. Nešto me je pokrenulo, saosećajnost za koju nisam mislila da je urođena. Popustio je pod mojom težinom i dopustio mi da ga uguram u stan, zatvorila sam vrata nogom. Stojimo sasvim mirno, ne osećam da plače.
- Nikada nisam mogao da plačem.- rekao je, grlo mu je suvo. - Video sam toliko smrti i ni za jednu nisam mogao da plačem. Čini mi se da bi mi lakše bilo da plačem, da izbacim sve iz sebe, ali ne mogu. Trudim se...- glas mu je zadrhtao. - Pokušavam da budem kao drugi, da se uklopim, da me ne osuđuju, ali ne mogu... Ne mogu...- šapuće.
Ne znam o čemu govori, ali drago mi je da priča, želim da priča.
- Nisam hteo...- započeo je i odmakao se od mene, ruke su nam i dalje bile povezane, labavo, ali sam držala njegovu majicu, kao kroz maglu je se sećam.
To je majica koju sam ja nosila tri dana kod njega, to je majica koju je imao u petak, zašto je nosi?
- Nikada te nisam gledao kao eksperiment! Nikada nikoga nisam gledao tako! Da, jesam imao drugačiju percepciju od ostalih i pomagao svakakvim likovima, da vodio sam beleške o njima i njihovom ponašanju, od toga sam sklapao modele ponašanja, sve... Sve da bih nekome pomogao...- skoro pa da mu se glas prelomio.
Teško mi je da stojim, teško mi je da ga slušam dok sve u meni drhti od besa. Povredila sam ga, puno, više nego iko. Propala sam na kolena pod njegovom težinom.
- Nikada nisam ikome pričao o sebi, ne jer ne želim, već...
- Nikome nije stalo...- suvo mi je grlo i zvučim promuklo. - Meni je stalo...- nisam mu dala da nastavi.
Za sada je dovoljno priče, povukla sam ga nazad u zagrljaj, povukao me je u svoje krilo tako da je naslonio glavu na moje rame. Nisam shvatila da su mu suzne oči od mojih suza.
- Ja nisam kao ti, ja plačem. Puno plačem, ali kada sam sama...- šmrcnula sam.
- I ja plačem, ali nikada zbog fizičkih stvari.... Teško je...- polomio se.
Vrele suze su natapale moju kožu kroz rupe džempera, plače tako tiho, leđa mu se tresu, ali diše sasvim plitko i kratko, gotovo neprimetno. I nema ječanja, nema jecaja, drhtaja, ničeg. Stiskala sam usne dok sam se i sama tresla.
- Sada nemam nikog...- rekao je tiho kroz nos i pvi put zadrhtao.
- Imaš mene...- prošaputala sam u njegov vrat.
Nije nosio crno na sahrani, nije imao onaj slomljeni izraz, previše miran za čoveka, a previše iskidan za kip. Imao je tužni osmeh na usnama.
- Srešćemo se opet.- rekao je kada je bacio prvu ružu na kovčeg.
- Divim ti se...- prošaputala sam mu i bacila ružu za njegovom.
Sahrana je zaista mala, svega nas desetoro.
- Ovako je bolje.- rekao je. - I sama je prezirala velike sahrane. Rekla je da njih živi prave za sebe, uz želju da budu zapamćeni, a mrtvima, njima nisu potrebne suze, njima su dovoljna sećanja.- završio je i okrenuo se na peti.
Lomi ga, koliko god da je jak, lomi se. Neću to dozvoliti.
Uhvatila sam ga pod ruku i naslonila se na njega, nešto sam shvatila prošle noći, neki ljudi leče sebe tako što leče druge. On je jedan od njih, samo što nije postao svestan svih svojih rana.
- Ja nikada nikoga nisam tešila.- rekla sam i zastala usporivši njegov hod- Nikada nikome nisam pomogla...
- A imaš toliko potencijala...- nasmejao se.
- Ozbiljna sam kada sam sinoć rekla da imaš mene, jer ni ja... Ni ja nemam nikoga sem tebe.- uvila sam se u njegovu jaknu.
- Ne budi glupa, imaš roditelje...
- Idalje imam ožiljak na uvetu.
- Imaš prijatelje..
- Imam tebe...- rekla sam.
- Ne želim da te povredim.
- Nikada ti to neću dozvoliti. Zašto se toliko plašiš?- pitala sam i pogledala u njega.
- Tako su divno zelene...- rekao je sa palcem na mom obrazu.
- Odgovori mi...- insistirala sam
Želim da znam sve, jer želim da mu kažem sve.
- Reći ću ti pred poslednju knjigu.- izmamio mi je osmeh.
Probudilo me je buncanje. Spavao je na podu, do mog kreveta. Okretao se i grebao ruke. Sećam se njegovih ispucalih vena.
- Nenade...- spustila sam se do njega. - Hej, tu sam...- privila sam se uz njega i osmehnula kada sam osetila kako mu se mišići opuštaju.
Divno je to, činiti nekoga srećnim, rađa u meni neku lakoću.
_______________________________________________________________~_~__________~_~______
Hellou! Thehe! Kako su srećni! :3 Ne bojte se, neće ostati još tako dugo.. ;)