Bolja ja

05

Pošto je watt bio bezobrazan i obrisao pola poglavlja, ovde vam je nastavak! :)
______________________________________________________________________________________

- Dobro, da vas vidim...- stvar koju imam zajedničku sa mamom je dobar ukus.

Sve suknje su išle sa majicama koje sam ostavila.

- Za školu, nije za školu, definitivno nije za školu, savršena! Ali ne za školu... Šta je dođavola ovo i otkud to u mom ormanu!?- upitala sam gledajući u zebrastu suknju sa rozom čipkom- Mama, imaš ukusa, ali za one bez ukusa.- rekla sam i shvatila koliko je glupo rečenica zapravo glupo zvučala.

Pojačala sam muziku u svojim slušalicama i pogledala u stvari koje sam odvojila.

Ne volim da bacam stvari, možda i ne moram. Nasmejala sam se.

Dobrotvorna akcija donacije stvari za najsiromašnije. Ako to učinim podići ću ugled u očima profesora, učenici će me videti kao dobricu koja pomaže, a onda ću ponuditi mesto za volontere.

Zadovoljno sam se ugrizla za usnu, ne postoji šansa da izgubim. Sve vodi ka pobedi.

U ponedeljak idem pravo kod direktora.

Skinula sam slušalice, zatvorila raspoređeni ormar i pogledala se u ogledalo.

Imam dva oka, nos i usta, kao i svi drugi, stoga nisam ružna, ali o sebi nikada nisam razmišljala na taj način. Uvek sam na sebe gledala kao na nekoga ko će se nekima svideti, a nekima ne, i bilo mi je sasvim u redu.

Spustila sam pogled niže, atletske sam građe, uzanih ramema, uzanih kukova i dugačkih nogu, samo što su mi se i noge i stomak otpustili.

- Moram u teretanu.- okrenula sam se iz profila.

Nemam nikakvo dupe, ali kada malo svučem noge i ono će se izvući.
Sela sam, sasvim zadovoljna postignutim, kada su se vrata moje sobe uz tresak otvorila.
- Dunja!?- lenjo sam se okrenula, spremna da joj uputim sarkastično izazivački pogled kada sam se setila.
- Molim?- trudila sam se da glas držim mirnim dok sam preko osećanja ljutnje navlačila masku iznenađenosti.
- Šta radiš!?- bes je kuljao iz nje.
Nevino sam se okrenula ka otvorenoj fizici i vratila pogled na nju.
- Fiziku.- naivno sam odgovorila.
Znam kako da te izludim, to odlično radim, pomislila sam i uputila joj srdačan osmeh.
- Da li si dala ocu ručak!?- upitala je prelazeći malu razdaljinu od vrata do stola.
- Jesam.- rekla sam ponosno.
- Da li si oprala sudove? Da li si - zaustavila sam se da je ne prekinem i ne navučem kivnost na sebe - uradila domaći? Da li si usisala? Spremila večeru?
- Jesam. Da, u fioci je, još pre škole; lazanje se peku.- kao znak začulo se zvono alarma i ja sam ushićeno otrčala do kuhinje.
U sebi sam likovala dok sam stavljala mirišljavu masu na sto.
Bez reči i sa nevericom u očima sela je za sto u kuhinji i podbočila se nervozno.
Koliko god da sam likovala, u meni je bilo i srdnje, besa. Mrzim što mi ne veruje, što me smatra nikakvom, lošom..
Grčila sam ruke dok su mi se usne stiskale od naraslog besa.
Istegla sam se i namestila najprirodniji moguć osmeh na usne dok sam izlazila iz kuhinje.
- Idem da se prošetam.- obavestila sma je i obula patike.
U mračnom hodniku sam ispustila dah i tihi vrisak, ispuštajući bes koji me je proganjao.
Sama njena pojava me tera da mrzim sve oko sebe, kao da odiše tom negtivnošću i raznosi je svuda.
Umesto da odem napolje, noge su me vodile drugim putem.
Zakucala sam na vrata.
- Ako nije prekasno, želela bih onaj čaj.- osmehnula sam se ka njemu.
___________________________________________________________________________________
Ovde bi bio kraj onog poglavlja, ali neću biti toliko zla.
Sada nastavljam ovo poglavlje.. :3 ;)