Bolja ja

24

Zatvorio je beležnicu. Spalio ju je kao i prethodne dve. Spreman je za svoju treću žrtvu. Pogledao je na doline jorgovana, zmajevo cveće, feniksov žar. Osećao je kako ga sveta ptica posmatra. Tu je od početka. Leti iznad njega.
Zastala sam i vratila na početak. Istina, u svakom delu se nalazi po rečenica da postoje oči na nebu koje ga gledaju. Nisam ni mislila da je to ptica.
Feniks se nije usuđivao da priđe bliže, već je kružio iznad njega; njegov plamen slabiji nego prethodnog puta kada ga je video. Vratilo ga je na detinjstvo. Njegov kraj i sreću koju je posedovao.
Osmehnuo se i naslonio nazad. Treća žrtva je postavljena, igra spremna.
Zna kako će pobediti, a onda sledeći nivo. Prošao je rukom kroz kosu i pružio je ka Suncu. Nije imao nikakvih žaljenja.
Ili je tako mislio. Teret je bio na njegovim leđima, ali to ga je teralo da ide dalje, tako bi ga se oslobodio. Osmehnuo se dok je feniks neumorno kružio. Kroz maglu je mogao da čuje kako ga neko doziva. Nije bilo nikoga. To je samo njegovo sećanje, ali ime kao da nije bilo njegovo. Nije tako dugo čuo da iko izgovara njegovo ime, ali čuće uskoro; jer zamka je postavljena, a on je spreman. Odahnuo je napokon i osmehnuo se. To nije bio lep osmeh, izgledalo je kao grimasa u bolu, ali on je bio srećan. Bliže je svojoj osveti.
Zatvorio je oči da se odmori.
Ali kako? Zašto? Kakvo mu je detinjstvo bilo? Gde mu je sada verenica? Ko je sledeća meta!? Zaburila sam glavu u jastuk i vrištala dok me je mrzelo da se presvučem sa treninga. Nenad me je iscrpeo. Sutra počinje prolećni raspust. Deset dana nerazmišljanja i negledanja onih debila sa kojima delim vazduh u zagušljivim i malim učionicama.
U mojim grudima je ponovo praznina, ali i neka ispunjenost. Deo slagalice se sklopio, a opet toliko toga je misterija. Ne znam njegovo ime, ali trenutno se čini kao da bi mu svako odgovaralo, jer čoveku sa toliko strana ne može da pristaje ni jedno ime, mora da ih bude više, po jedno za svaku ličnost.
Nešto je vibriralo podamnom i nateralo me da povučem glavu iz jastuka.
Bio je to mail od profesorke francuskog. Da u utorak odem do francuske ambasade na testiranje.
Zvuči zabavno. Poslala mi je materijal za vežbu.
- Stalno si na tom telefonu! Uči malo!- vrata su se sa treskom otvorila i ona je ušetala sa rukama na kukovima.
- N...- krenula sam da sićem, ali sam se zaustavila.
Bolja. Treba da budem bolja. Ali da li ona zaslužuje da budem bolja?
- Dobila sam mejl od profesorke...- smireno sam odgovorila.
- Ali nisi dobijala mejl od nje svih narednih puta! Pa ti imaš osamnaest godina i gledaš anima.
Anime. Progutala sam u sebi.
- Učim japanski.- rekla sam malo jače.
- Kurac moj učiš!- zbacila je gomilu CDova sa stalka.
- Molim te, ne bacaj ih, nisu moji.- siktala sam dok sam pokušavala da je ne zadavim.
Ruke mi se tresu, glava mi je nisko.
- Kao da te je briga. Ti ne vodiš računa ni o čemu!
- Dobro. Da li bi me pustila da spavam?
- Samo spavaš i jedeš! Ovoliko ti je dupe!- raširila je ruke dvostruko svoje veličine.
- Lepo.- nemam ni snage ni namere da se raspravljam sa njom.
- Pa nije lepo! A bila si tako dobra jedno vreme!
Legla sam nazad na svoje mesto i uradila isto što i junak iz knjige. Zatvorila oči da se odmorim.
Pričala je, čak je nekoliko puta došla da me prodrma, ali nije uspela. Njen glas je postajao dalek i nebitan. Reči nisu imale smisao, bile su samo blago kreštanje. Osetila sam kako me je ošamarila, ali nije bolelo. Bio je to samo pritisak koji je nestao. Vrata su se zalupila, a ja sam ostala sama.
Sutra se ovoga neće sećati. Nikad se ne seća svađa sem kada treba da me optuži.
- Idemo. Idemo!- vikao je dok me je drmao.
- Šta?- otvorila sam oči lenjo.
Navikla sam da me budi. Više nije bilo potrebe da se trzam na njegov dodir, ali sam se nekako tresla. Uvek sam se tresla.
- Idemo u Makedoniju na Skadarsko jezero!- rekao je i ponovio nekoliko puta skačući iznad mene.
Sa njim je lako zaboraviti sve što je ranije bilo. Uvek je delovao tako detinjasto, živeo u trenutku, bio nemaran, ali dubina kojom su me proždirale njegove oči je sveobuhvatna i tajna, poput druge strane meseca.
- Zašto?- pitala sam prosto i okrenula se na drugu stranu.
- Jer je drug izgubio opkladu i ja kao pobednik dobijam da provedem Uskrs u njegovoj kući kod jezera.- pobedonosno se osmehnuo i zavrteo ključevima oko prsta.
- Ne znam... Treba da učim za prijemni.
- Učićeš tamo, ionako je previše hladno za plivanje. Plus bilo bi lepo da budemo samo nas dvoje, znaš, da poboljšamo našu vezu.- namignuo mi je i prasnuo u smeh kada sam se zgrozila.
Ideja nije bila tako loša, ali znam da nije mislio ozbiljno. Poljubio me je u čelo.
- Ponesi kupaći za svaki slučaj, koju majicu i pantalone. Pidžama ti je moja majica...
- Hej, hej... Kada krećemo?- pitala sam- I zašto da ti prljam majicu?
- Ne prljaš je. Večeras. Hajde!- povukao me je- Znam koliko vama devojkama treba da se spremite.
* * * * *
- Ovo je tako dosadno.- uzdahnula sam i zatvorila knjigu.
Podigla sam gomilu testova iz Francuskog i pogledala ih. Vrlo je zanimljivo jer se ne bavim samo Francuskom već je u svakom testu i tekst o nečemu drugom. Nenad je izašao na drvenu terasu i udahnuo. Jutro je odavno prošlo, on je čitavu noć spremao ispite i zaspao je oko šest kada sam se probudila. Sada je dva posle podne i Sunce je mutno kroz oblake. Ofarbana jaja su bila u korpici.
- Jedva čekam sutra da te rasturim u kucanju!- rekao je i seo do mene sa šoljom čaja.
Poput mene ne podnosi kafein, ali voli hladan nes i kao da nikada neće dobiti upalu grla. Upravo sada žvaće kocku leda.
- Tebi treba psihijatar.- rekla sam.
- Mogu lako da se prebacim na taj smer.- namignuo mi je i otpio gutljaj čaja.
Posmatra me, ne volim to, dekoncentriše me.
- Kada ti je testiranje?- pitao je
- Utorak.- rekla sam i okrenula se da vidim kako Sunce probija oblake i sve boji nijansama žute.
- Onda da krenemo u ponedeljak?- pitao je i ustao- Gladan sam.- rekao je i vratio se u kuću.
Ostala sam na tekstu o diplomatiji kada sam videla da je izneo i knjigu.
Na zelenoj, tvrdoj korici bio je znak. Takav mislim da sam već videla. Bio je to zlatni prsten i tri vlati žita kroz to. Uzela sam knjigu u ruke.
Bio je negde u mojim sećanjima, vrzmao se po mom umu sve dok nije došla rečenica.
Ostani svoja, Dunja.
- Da li je ovo starija knjiga?- pitala sam kada je izašao sa sendvičima za oboje.
- Ne, izašla je prošle nedelje. Što?
- A ovaj znak...- pokazala sam- Je l' ga je autor izmislio?
- Da.- rekao je i osmehnuo se- Sebi je napravila takvu ogrlicu i uradila tetovažu na članku. Na drugom ima ovu.- otrčao je u kuću i vratio se sa zeleno-plavom knjigom, tvrdog poveza i tri trougla. Prva dva su bila normalna, a treći naopako, uklopljen među njih.
- Da se autorka ne zove Milica?
Klimnuo je glavom zapanjeno.
- Poznata ti je?
- Pričale smo u autobusu.- rekla sam- Braon kosa sa svetlijim pramenovima i crveni odsjaj, naočare, kestenjaste oči, niska...
- Znaš je!- obišao je krug oko stola- Ona je apsolutno i genijalno nadarena. Prvu knjigu je izdala pre osam godina! Bila je to mala i ne toliko popularna knjižica, ali onda je krenula sa fantastikom. Triologija Deca Rata, pa Religion... ona piše i na engleskom. Imaš kod nas prevode Ptice plavog zlata, Za izgubljene, a ove dve, Zemlja iza mora i Treća anarhija su proglašene za najprevođenije knjige, a Treća anarhija nije ni mesec dana na tržištu! Je l' znaš da malo ljudi zna kako ona izgleda i pravo ime?- pričao je strasno- Potpisuje se kao M. K., a samo određeni znaju da joj je ime Milica, ali nije joj prezime na K, već neki tvrde da je to ime njene mame, drugi pak da joj je prezime, a treći nadimak.
- Vrlo je prijatna.- rekla sam i uzela jedan sendvič- Smešna i fascinantna, znaš sjajno bi ste se slagali.- dodala sam kroz puna usta hrane.
- O, kako sanjam da je upoznam! Zato sam i ostao da radim u knjižari! Da je sretnem. Dolazi vrlo često kada je u Srbiji naravno.- dodao je i sanjalački pogledao gore- Pristala je da napiše knjigu sa Ninom...- na moju izvijenu obrvu se nasmejao- Autorka knjige koju čitaš se potpisuje Nina.- rekao je- Kako će to magična knjiga biti!- složila sam se očima, pošto je drugi sendvič završio u mojim rukama i ustima.
* * * * *
- Dođi do mog posla da se zajedno vratimo.- rekao je i poslao mi poljubac. Zakolutala sam očima i zalupila vrata.
Čekala sam da me pozovu na razgovor, kada mi je zavibrirao telefon.
Nenad^^:
Pogodi šta! Pogodi šta! U redu, reći ću ti šta! Milica je upravo objavila novu knjigu! Drugačiji. Korice su toliko moćne da mi se tresu ruke dok ih otpakujem!
Kai \(^.^)/ :
Pazi da ne ukradeš koju. ;)
Kako tako lako može biti pravo dete. To je valjda njegova čar. Nevinost i iskrenost koje nikako da nestanu.
Ušla sam u radnju i krenula u deo sa novim izdanjima. Došla sam pre završetka njegove smene tako da ne smeta da razgledam.
Stala sam pored visokog momka u dvadesetim koji je držao korice knjige sa duplim znakom večnosti, jedan unutar drugog i ank, znak besmrtnosti u starom Egiptu je stajao između njih. Pogledao me je i ja sam skrenula pogled postiđeno. Našla sam ono što sam tražila. Njeno novo izdanje. Izgleda da nisam bila jedina. To izdanje je imao i mladić. Na prvoj strani je bila devojka. Kosa joj je bila rasuta po licu koje se nije videlo, a pri krajevima je postajala lišće i cveće, iz sklopljenih ruku, kod usana, je tekla voda. A tamo gde je bilo srce plamen je buktao dok joj je bela haljina bila nošena vetrom, a priroda oko nje tamnela do crne koja je bila boja knjige. Iznad naslova u opšte poznatim zlatnim slovima je pisalo Drugačiji, a sitnijim, crvenim, Ti, ja, svi mi. Mi nismo kao oni.
Otvorila sam stranu sa posvetom.
Ljudi su demoni i bogovi. Uništavaju svoj stvarni svet, a rečima po papirima stvaraju nove, bolje, očuvanije.
- Sviđa ti se?- štrecnula sam se na njen glas.
- Milice ne šunjaj se tek tako!- mladić je rekao i privukao je u zagrljaj.
- Milice?- da, to je bila ona.
- Dunja!- bila mu je do grudi, tačno gde mu je srce i smejala se- Sviđa ti se knjiga?- pitala je.
- Iskreno nisam pročitala ništa od tebe, ali Ne... Osoba koja mi znači kaže da su odlične pa sam htela da proverim.- osmehnula sam se.
- Od nekog ko u sebi krije kreativnost očekujem dobru kritiku.- nasmejala se- Ovo je moj verenik.- rekla je.
- Prepoznala sam ga sa slike.- rukovala sam se sa njim- Otkud ti ovde?- pitala sam dok je on nešto rekao i krenuo prema pultu sa gomilom knjiga iz medicine.
- Danas su stigle knjige, a ja sam ovde uvek kupovala knjige pa sam došla da vidim kako ide.
- Kada si već tu... Ovaj... Da li bi ti smetalo da te upoznam sa nekim?- pitala sam.
- Sa tom veoma bitnom osobom?- nasmejala se kada sam pocrvenela.
- On radi ovde.- dodala sam i on je uskliknula.
- To je divno. Upoznaj nas! Svi u ovoj radnji su svi tako divni.- osmehnula se i ja sam ga ugledala.
Izašao je iz vrata sakrivenih u zidu i krenuo ka glavnom pultu.
- Eno ga! Nenade!- povikala sam i Milica se okrenula ka polici i potapšala stomak.
Osmehnuo se i krenuo ka meni.
U trenu je Milica iščupala knjigu iz mojih ruku i uzela hemijsku koju je vrtela po ruci. Naškrabala je nešto na knjigu i zatvorila sa zlim osmehom.
- Hej!- zagrlio me i okrenuo se ka Milici.
Njegov izraz je bio neprocenjiv, oči su mu se raširile, vilica otpustila, a ruke zadrhtale.
- Mi... Milica... Ti... Ti si Milica!- povikao je dok smo se nas dve smejale- Mogao bih da te zagrlim!- povikao je i raširio ruke.
- Bebe!- viknula je i nasmejala se štiteći stomak primerkom knjige- Milica, ali ti to već znaš.- rekla je i pružila ruku.
- Nenad.- oduševljeno je prihvatio ruku.
- Idemo li?- njen verenik se pojavio sa gomilom kesa.
- Da, da. Bole me malo noge.- objasnila je i vratila pogled na nas- Dunja, očekujem kritiku.- rekla je i počela da čeprka po torbi.
Izvadila je malu beležnicu i otvorila je. Rukopisi od najfinijeg do švrakopisa koji nisam mogla da dešifrujem bili su ukrašeni malim crtežima. Uzela je slobodnu stranu i iscepila je. Brzim potezima je nešto napisala.
- Moj mejl. Bilo kakva pitanja, zamerke i ako bude pohvala, sve ovde.- predala mi je papirić- Nenade, za tebe.- rekla je i pokazala na primerak knjige na grudima- Ne smeta ti da ih zamoliš da je stave na moj račun?- pitala je verenika koji se odmarao na njenom temenu.
- Naravno.
- Nema potrebe. Kao radnik dobijam popust...- Nenad se pobunio.
- Ovo je poklon. Pod uslovom da se pridržavaš napisanog.- namignula je i dala primerak vereniku.
- Nikako da te pitam...- rekla sam zamišljeno i pogledala u njen stomak- Da li je dečak ili devojčica?- upitala sam.
- Dva dečaka.- nasmejala se- Jedan će biti Vuk, a za drugog se još veća.- rekla je.
- Knjiga!- predao nam je primerak i uzeo sve njene stvari- Hajde.
- Dunja...
- Molim?
- Budi ono što jesi!- povikala je sa vragolastim osmehom.
Ponovo je delovala mojih godina, sigurno i toliko lepo.
- Predivna je!- rekao je kada nas je ostavila sama- Toliko zrači. Ona je... Daj mi taj mejl!- povikao je i povukao papirić, pomirisao ga i poljubio.
- I kažeš da nemaš devojku?- upitala sam ironično.
Uhvatio je moju ruku u svoju i polako me povukao. Gotovo neprimetno, sasvim dovoljno da budemo bliže.
- Hajmo.- prošaputao je i krenuo ka izlazu.
Osmehnula sam se, uspela sam da ga učinim srećnim. Barem jednom.
_____________________________________________________________________________________
Hehehehe :3
Nemam šta da kažem... Sviđa mi se ovo poglavlje. :3