Bolja ja

18

U mojoj školi postoji jedna slika koju mnogo volim. Na njoj je razbijeno ogledalo sa vencem cveća i zmijama, a ispred ogledala je devojka. Vidim sliku sada, pred očima. Njeno lice od stakla, razbijeno u hiljadu komada i ponovo sastavljeno, sklopljene oči i tuga koju ispisuju njene usne. Ono za šta sam mislila da je haljina, pera su; pera anđela koji je pao jer je vrednovao ono što nije trebalo. Lepotu spoljašnosti, najprimitivniji i najprolazniji oblik lepote.
Ruke mi drhte, da li mi je hladno?
U mojoj školi postoji jedna slika.
Da li je ovo moj stan?
Mnogo volim tu sliku.
Zašto sam bosa? Zašto ključ neće da se okrene?
- Dunja...?
Upetljavam prste u njegovu kosu svesna da moram da uzvratim. Ljubim ga iako nisam svesna da li dišem, jezik mi je krut dok njegov opipava svaki kut mojih usta. Prelazi svojim jezikom preko mog. Osećam njegovu pljuvačku. Oči mi se jače zatvaraju dok poništavam nagon da povratim. Osećam se obavijeno maglom, teško i tromo. Napušta moja usta i izvija se na prste dok mu dah šara moj vrat.
Trnci prolaze mojim telom, zašto? Telo se prepušta ritmu njegovih pokreta, želim da vrištim, ali ne znam kako.
Kroz bubnjanje muzike osećam moje srce, telo mi drhti, njegovo je mirno dok se prislanja uz mene i njegove usne prelaze preko tačke pulsa.
Da li sam uzdahnula?
- Dunja, ostani sa mnom! Dunja!- dodir mi je poznat, ali je previše mračno da ga vidim.
Podiže me, otključava vrata. Zašto on ima ključ od mog stana? Unosi me dok mu torba udara o sto.
Mi nemamo sto u hodniku. Drži me jednom rukom.
Mora da sam smršala.
U mojoj školi postoji jedna slika. Devojka i slomljeno ogledalo.
Spušta me na nešto mekano. Sada sledi ono, da, prsti koji sklanjaju moju kosu sa čela. Dodir je mek i prija mi.
- Dunja.. Dunja, šta se desilo?
Sramota me je. Ne znam skoro nikog ovde, ali mi se na svakom licu čini da vidim nekog. Stavlja mi slamčicu u usta i naslanja se uz mene spremno me podstičući da pijem.
Pila sam i ranije, ali nikada ovako. Vrućina mi je. Vrti mi se u glavi. Želim da pobegnem odavde.
Ostajem smirena i kikoćem se kada mi ljubi vrat.
Ne znam da li je to zaista ona, ali vidim Nevenu kako se smeška. Smej se dok možeš.
Povlačim ga sa svog vrata i podižem mu bradu da nam povežem usne. Izmiče iz mojih prstiju kako bi sa jačinom udario u moje lice i prisilio me da se zagrcnem. Siše mi jezik.
Ko dođavola radi to? Da li on zna kako se ljubi?
Stran mi je osećaj. Trnci koji se penju uz butinu. Povlači se materijal suknje. Ruke su mu hladne, neprijatne i.... strane. Stavljam moju ruku na njegovu.
- Ne...- mogu da prodahćem dok me on ne sluša.
- Da...- govori i ubacuje svoj jezik u moja usta.
Držim oči otvorene i vidim Nevenu. Igra sa svojim dečkom. Prislonjena je uz njega, zajedno njišu kukovima dok ona obavija ruke oko njegovog vrata, njegove su ispod njenog stomaka, prsti tek ispod pojasa šorca koji nosi. Balvane od nogu je pokrila helankama.
Želim da ga udarim. Dodiruje me. Druga ruka mu je na mojim grudima.
- Dunja... Hej, tu sam...
- Prljavo... Prljavo...- sve je prljavo, ja sam prljava.
Skidam majicu sa sebe i pokušavam da pobegnem od dodira koji gore moju kožu. Posesivni su, ali laki, čine moje telo lakim. Nesvesna sam ih, kao da nisu tu, tu je samo toplota.
- Dunja!- osećam da me steže, ali ne boli, prija.
Promrzla sam. On me greje, prija mi.
- U redu je. Nosim te u kupatilo.
Pali svetlo.
Osećam se izloženo, svaki deo mene boli, svaki deo koji je dodirnuo boli, svaki deo me peče. Osećam knedlu u grlu. Pokušavam da pobegnem od svetla, stavlja mi ruku na usta.
Stavlja mi ruku na usta. Osećam kako me guši, ali ne mogu da se odbranim. Znatiželjna sam. Šta će se desiti? Šta ću uraditi? Kako će me dodirnuti? Liže mi rame dok skida bretelu brushaltera, ruka mu je pod mojom majicom. Strana je, ali izgleda samo mom umu.
- Na kolena.
Osećam se toplo dok gasi svetlo glavom, sa rukom na mojim ustima. Zašto je ne skloni?
- Dunja možeš da mi pustiš ruku. U redu je. Tu sam.- shvatam da držim nešto.
Opuštam prste i puštam ga da me nosi dalje.
- Da li možeš da se skineš?
- Ne!- ugrizla sam mu ruku i napokon rekla.
Glas mi drhti. Osećam se kao da sam se umila nakon sna. Sve je nejasno, ali ja znam šta je da, a šta ne.
Jaučem kada me udara o zid kupatila.
- Nećeš?
Odmahujem glavom. Srce udara još glasnije nego uz muziku. Da li se plašim?
Grize me za vrat.
- Dunja odakle ti ovo...?- stidim se dok me ostavlja samu na nečem hladnom.
- Prekini!- pokušavam da ga odgurnem kada me probija oštar bol.
Zašto sam dođavola uuzdahnula!? Boli me.
- O, pa ti si nevina?- gde je nestao onaj dosadni šarm?
- Dunja ovo je krv niz tvoju nogu! Dunja!- trese me.
Glasan je. Previše glasan.
- Dunja zovem policiju!
- Ne... Ne... Samo ne...- vrištim i hvatam se za njegovu ruku- Ja ne... Ja sam kriva... Ne... Nemoj... O... Ostani... Ja... On... Nevena...
Toliko toga želim da mu kažem, a nemam kako. Reči su previše jednostavne za ovo. Toplo je. Voda mi masira stopala dok čujem kako mrmlja.
- Da li me mrziš?- upitala sam.
Trepćem i shvatam da sam jako dugo držala oči zatvorenim. Vidim mu siluetu, obrise njegovog kupatila i svoje ruke. Izgledaju demonski u mraku. Jesu demonske.
U mojoj školi postoji slika anđela koji je voleo pogrešno.
Vidim sebe u tom anđelu, ne znam zašto.
- Ne. Nije u ljudskoj prirodi da mrzimo. Ja se samo plašim.
Voda ide dalje uz moju nogu.
- Čega?
- Da ponovo ne izgubim nekog.- šapuće.
- Koga?- zvuk vode mi vraća razum.
- Odvešću te jednom tamo.- rekao je i njegova ruka je krenula da trlja trag krvi.
Verujem da bledi, ali da li će sećanje izbledeti?
- Da li te je povredio?
- Boli... -gurnula sam ga.
Ne zbog bola, već zbog imena. Pokrila sam usta i zaustavila suze od daljeg padanja.
- Vrati se!- vuče me.
Moja ruka se otkačila. Udar kože o kožu odjekivao je.
Klimam glavom.
- Ja sam kriv...- glas je prigušen.
- Nije... Nije ništa uradio... Samo ga je... stavio i ja sam ga gurnula...- osećam kako mi obrazi gore.
- Samo ga je stavio?- smeje se. - Kako ti možeš da imaš osamnaest godina?- rukom mi baruši kosu.
Dodirni me. Molim te. Smiri me. Znaš, onako kako ti umeš. Nasmej se, opet i opet. Molim te.
- Dunja...- lice mu se muti.
- Nenade...
Svetlo me je zaslepelo. Trepnula sam nekoliko puta dok nisam shvatila da nisam sama. Ruka mi gori. Pomeram pogled. Njegova glava je na mojoj ruci.
Osmeh se razvlači preko mog lica dok izvlačim ruku i mrsim mu kosu. Meškolji se.
Kako neko kao on ikoga može da povredi? Razvlači se kao kakvo malo prase i isteže poput kakve mačke.
- Hej...- grlo mi je suvo.
- Kako si?- smeje se.
Drago mi je.
- Zbunjeno.
- To nije ništa novo.- prevrćem očima i cokćem dok se on uspinje na krevet. - U bolnici si.
- Toliko sam shvatila. Hvala.
- Sarkazam. Dobro je, vraćaju ti se vitalne funkcije...- ljubi me u čelo.
Zatvaram oči kada osećam nešto na krilu.
- Pošto ti se toliko svidela prošla, izvoli drugu knjigu iz serijala. Da čitaš dok ne izađeš.- rekao je.
- Ostajem?- pitala sam.
- Za deset dana si izgubila sedam kilograma. Ni oni ne znaju kako. Dehidrirala si i umalo umrla u mojoj kadi.- rekao je strogo.
- Izvini...- ne sviđa mi se kada mu oči potamne.
- U redu je. Uz tebe sam.- dah mu je kod mog obraza. Odiše toplinom, njegovo biće je toplota.
U tvojoj školi postoji meni jedna draga slika. Anđeo pred polomljenim ogledalom. Samo što taj anđeo, iako je sastavljen od delića stakla ne shvata da je prava lepota u tim ožiljcima.- pisalo je na knjizi.
Ko god da te bude imao biće najsrećnije biće galaksije. Osmehnula sam se, osmehom koji samo on ume da mi izmami. Mislim da o meni zna više nego što mi dopušta da vidim. Prvi put u životu mi se to sviđa.
Posete su gotove i danas ne moram da se suočim sa mojim roditeljima. Valjda će ova krivica splasnuti do tada.
Moja soba nije ni nalik onim iz američkih filmova, do mene su još dva kreveta, nije sve belo. Ima i plave i sive. Sve je umirujuće, čak i tapkanje infuzije koja se sliva do moje ruke.
Misli se roje, slike, uspomene, tu mi niko ne može pomoći. Svesna sam, ali mogu da olakšam dok ne skupim hrabrosti ili besa da se suočim sa njima. Otvorila sam knjigu. Kao ni u prošloj nema naslova, samo posveta.
Vama koji umirete
Svakim danom,
Svakim časom
Zajedno sa onima koji sanjaju
Vama i mom Džesiju,
Nije izgled sve, ali sve je izgled
Nina
Nikada nisam čula išta slično, ali zar nije istinito? Deo nas umre svakog dana, svakog trena smo sve bliži smrti. A svi sanjamo, imamo snove o hiljadama zvezda koje nikada nećemo ukrotiti ukoliko ne rizikujemo i ne potrošimo vreme.
Da li to znači da treba da se žrtvujem da bih ostvarila svoj san? Koji san?
Šta je moja poenta?
___________________________________________
Neka me neko raščereči! Toliko me je sramota što sam ovo morala da napišem... :/ Nemam iskustva sa erotskim tipom stvari, nadam se da mi ne zamerate. Uputila sam se na jedan dugačak i uzan put ovim potezom, ali to mi se sviđa.
Nadam se da vam se sviđa! Komentarišite, slobodno mi dajte i koju kritiku.