Bolja ja

30

Želim da odem. Ne, zapravo želim da pobegnem, da nestanem, da isparim dok ga gledam kako stoji. Ali bilo da odem ili da ostanem neću moći da ne mislim o njemu, sada kada sam ga videla, neispavane oči koje su zamućene nečim, da li je uvek bio tako mršav?
- Ovaj...- opet ne mogu da pričam, samo on mi to radi- Ovaj.. Moram.. Žurka počinje...- ppokazala sam iza sebe na mesto sa koga sam pobegla.
- Biću kratak..- glas mu je izmučen, od čega- Sada tkada si završila sa školom možemo ponovo da se družimo.- osmeh prelazi preko njegovog lica i nešto me probada u grudima.
- Ali...- sve se gubi.
Rečenica "Ali sada spremam prijemni", mi zastaje u grlu i njegova slika se muti.
- Ali...- opet nemoćno započinjem, borim se sa svime što osećam.
Stojim na stepeništu od tri stepenika i iste smo visine, gledamo se, kao da upijamo jedno drugo. Prošlo je više od mesec dana. Izbegavala sam ga u svakom mogućem pogledu, a sada, sada više nego ikada želim da ga izbegnem.
- Ali...- osmehuje se opet na moje mucanje, nežan je kao i uvek, ne smeta mu što drhtim.
Mrzim ga zbog toga, njegovu potpuno neurednu i dugačku kosu, zamućene oči i usne..
- Oh...- je sve što sam ispustila pre nego što sam skočila sa stepenica.
Zateturao se pod mojom težinom, ali me nije pustio. Plakala sam kao da sutra ne postoji, jer skoro i da ne postoji, plakala sam jer mi je nedostajao, plakala sam jer ga i dalje volim, više nego ikoga pre. A on, on nije ni pokušavao da me smiri, samo me je držao blizu i ljuljao u naručju povremeno se saginjući samo da mi poljubi kosu.
Podigla sam glavu i nešto toplo se skotrljalo niz moj nos i on je plakao.
- Ništa ne mogu da uradim kako treba...- progaktala sam suvog grla- Rastužila sam te...
- Jesi, ali upravo sada. Sada nema srećnijeg od mene...- još jedna suza je pala na moje lice i ja sam sklonila ruku sa njegovih leđa kako bih obrisala trag suza.
Teško mi je da razaznam šta osećam, ali znam da deo mene želi da ga poljubi, deo koji polako pobeđuje. Popela sam se na prste i  čini mi se da je on malo spustio glavu kako bi je iskrenuo, samo malo, a opet dovoljno pošto su me njegove ruke obgrlile kao nijedne ranije i pripojile uz njega.
- Dunja!- uz vrisak nešto ledeno se slilo niz moja leđa.
Nisam zaustavila siktanje i da odskočim od njrga, makar malo. Okrenula sam se i videla Dragana i Tanju kako se smeju. Uhvatili su moj pogled i prebledeli.
- Dunja.. Da li.. Ti si plakala?- primetio je.
Pogledala sam ga i poželela da mu kažem, da mu sve ispričam, za sve trenutke kada je i on bio uzrok mojih suza, ali mi nešto nije dalo.
- Ne zvuči tako iznenađeno.- Nenad je stavio ruku na moje rame.
- Ovaj.. Mislim.. Hajde na žurku...- rekao je pomalo posramljeno.
- Radije.. Radije bih bila sa Nenadom..- rekla sam.
- Prekinuli smo nešto, zar ne?- Tanja je primetila, ali joj je bilo drago, od početka je imala oko na Nenadu.
- Jeste.- opet je govorio za mene- Slobodno se vratite žurki. Nas dvoje, pa recimo da imamo mnogo toga da ispričamo.- zagrlio me je pre nego što sam uspela da ga upozorim.
Moja mokra leđa su kvasila njegovu majicu, ali kao da mu to nije smetalo.
- Vi.. Vi ste zajedno?- osećam kako crvenim.
- Oduvek smo i bili.- njegov odgovor nema smisla, ali me tera da se osmehnem, to tačno zvuči kao Nenad.
- Onda.. Idemo mi.- Dragan ju je poveo unutra i ja sam se okrenula.
- Ne pričaj.- rekao je- Ne za sada.. Idemo do nekog kafića da se ne prehladiš na ovom vetru.
Povezao je naše ruke i griža savest me je prekrila. Oh kako želim da mu kažem, moram da mu kažem, a opet, bojim se, želim da ovaj raj traje.
Te noći nisam spavala u svojoj sobi. Telefon nisam ni pogledala. Slaba sam, ne mogu bez njegovog prisustva, a sada, sada ću da nadoknadim sve.
Stavio je kokice između nas i podvukao nogu ispod sebe kako bi se naslonio na rukohvat dvoseda.
- Gde smo stali?- pitao je veselo i pogledao na gomilu CDova.
Kao i obično, ne priča, ne pita za razlog i to me nervira. Jako me nervira, ali... Ne želim da moja velika usta išta pokvare.
- Ovde.- uzela sam CD i pokazala mu.
- Super! To je najbolji deo, iako moram da priznam da me Haruka nervira!- coknuo je i pustio CD vraćajući se do mene.
Nasmejala sam se i osetila kako odiše toplotom, bez napora me privlači ka sebi. Kako epizoda odmiče ja mu se približavam, stavila sam činiju sa kokicama u krilo i primakla se još bliže.
- Samo treba da kažeš...- rekao je.
Pogledala sam ga iznenađeno.
- Šta?- pitala sam ispravljajući vrat ka njemu.
- Samo je trebalo da kažeš.- ponovio je.
- Šta da kažem?- pitala sam, pomalo iznenađeno, da ne zna?
Možda mu je Milica rekla. Ne, ne bi to uradila... Ali, kako bi onda znao?
- Da sam udobniji od kauča, naravno!- trepnula sam pogubljeno dok se on smejao sve šire i šire.
Prislonila sam se na njega kao vođena instiktima i skupila noge na kauču, nežno je uzeo činije sa kokicama i stavio je na sto. Pobogu, srce ne prestaje da mi lupa. Rumenilo se širi mojim obrazima dok on ispravlja jednu nogu na dvosedu i pokreće telo tako da skoro leži sa velikim jastukom ispod sebe kao podrškom.
Ne mogu da mislim na ono što se dešava na ekranu, na srrukturu reči u rečenici niti na njihovo značenje. Samo znam da čujem njegovo srce, ili je to moje.
Ne želim da govorim, ali reči samo nastavljaju da se skupljaju u meni.
- Nenade..- rekla sam negde kod pete epizode, nismo se pomerali, verujem da mu postaje neudobno, ali ne želim da se pomerim.
- Mhm?- upitao je i prošao rukom kroz moju kosu.
Odjednom nema reči, grlo mi je suvo, a mozak prazan. Šta bi u opšte mogla da mu kažem? Kako bih mogla da mu kažem?
Zgrabila sam njegovu majicu dok sam pokušavala da nađem prave reči.
- I ti meni...- rekao je i naterao me da pogledam gore.
Sve vreme je gledao u ekran, sa očima koje su delovale malo bistrije nego ranije, ali nije gledao u mene.
Da li je pročitao moje misli? Nekada mi se čini da baš to radi. Koliko zapravo zna? Želim nešto da kažem, ali ne znam šta.
- Nedostajala si mi svih ovih dana. Tvoje prisustvo je ispunjavalo moje dane toliko dugo, da sam zaboravio kako je bez tebe. Nemoj...- jače me je zagrlio- Nemoj da me ostaviš. Molim te...
Ne, samo to mi ne traži. Ne traži mi da se vežem, ne traži mi da obećam. Želim, zaista želim da obećam, čitavo moje biće želi, ali ne mogu.
Ne mogu. Slaba sam.
Okrenula sam se da ležim na stomaku i stisla  sam mu jače majicu dok su se zubi lomili oko reči, a usne lepile gotovo bolno da ih zatvorim i nikada više ne otvorim, jer ne mogu da lažem, a nemam obraza za istinu.
- Der, der..- provukao je ruke kroz moju kosu, nežno, pre nego što je provukao ruke ispod mojih pazuha i povukao me na gore- Ne plači.- držao me je iznad sebe, ali ja nisam puštala njegovu majicu, stisla sam zube jače, bolnije i pognula glavu- Ne plači.. Molim te..- prvi jecaj je izašao iz mojih usta i oboje smo znali da ne mogu da se zaustavim, bilo je kasno.
Pustio me je da padnem kod njegovog vrata i zatvorio me u sigurnost svojih ruku, spojio me sa sobom još jedan put, dao mi je rame za plakanje, ali ne samo to, dao mi je svu svoju toplotu, nežnost, sve što ima. Povlačio se u sedeći položaj dok me nije imao u svom krilu. Suze su brzo presušile, ali tuga koja me je izjedala, slamala činila da u grlu imam klupče nije nestala. Jecala sam na suvo, samo držala njegovu majicu. Nisam ni postala svesna kada se CD završio, koliko je sati bilo, da li mi je telefon zvonio. Samo sam bila svesna da me drži osoba koji volim.
Nažalost to nije učinilo da se osećam bolje, osećala sam se gore, izdano od strane same sebe. Mrzim sebe, mrzim.
- Dunja..?- otvorila sam oči dok su me pekle i kroz svetlost koja me je zaslepela videla crni obris njegovog tela, to me je nateralo da se zapitam.
Nenad koliko god da je izuzetan nikada nije privlačio pažnju, uvek kao da je bio senka, neprimetan, ne samo on, tako je i sa Milicom, koliko god da je glasna u velikoj gomili mi se čini kao da je nema, stapa se, dok ja. Nekako, ja uvek završim sa većinom, proširim svoje mišljenje poput bujice i krenem dalje.
- Molim?- pitala sam tiho, grlo me grebe.
- Hajde da spavaš.
Pomislila sam da treba da ustanem i da se vratim kući, ali umesto toga me je on podigao i smestio u krevet lagano me ljubeći u čelo.
- A ti?- pitala sam tiho.
- Ja ću na kauču.- kako može da bude tako dobar?
- Zašto.. Zašto si tako dobar?- sklopila sam oči protiv volje dok su se njegove reči mešale sa žicama snova.
Nešto u meni je puklo dok sam bila previše umorna da ga pitam da ponovi, jer nije bilo moguće da to zaista misli. Apsurdno je.
Mali deo mene se usprotivio, rastao je veći i veći, a ja sam se pela po oblacima, lagano i smejala se, znam ko me čeka tamo, ne znam mu ime, znam da me voli. Voli. Voli.
*       *         *           *
- Daj da te vidim!- cvilio je zajedno sa Milicom ispred kabine.
- Marš!- viknula sam besno i otvorila zavesu u malom ateljeu kak  bih izašla u tamno plavoj haljini koja mi je išla do polovine butine sa prednje strane, a sa zadnje je imala šlep od tila i čipke koji je išao do poda.
- Vau..- Ana je rekla dok je izvirivala iz ormara sa drugim haljinama.
Nenad je zviznuo i ja sam ga udarila po ruci i krenula na pistu. Ana je stala za fotoaparat i polazala mi kako da stanem. Osećam se smešno ovako.
- Idemo druga haljina!- Ana je naredila i ja sam se napokon pomerila.
Vreme je teklo, a grudva u mojim grudima je rasla. Nije pomagalo što je Milica pokušavala da me navede da pričam o tome pred njim. Odbijala sam da govorim o tome dok je postajalo sve teže.
Sela sam za večeru, dve noći pre mature i to je bilo to.
- Kada će haljina?- pitala je uzbuđeno.
- Sutra.- rekla sam tiho i stegla viljušku.
- Jedva čekam! Jesi videla kada ti je prijemni?- pitala je i poslednji šraf je pukao.
- Osmi jun.- rekla sam.
- Molim!? Ali ni maturski...
- Ja ne idem na pravni.- rekla sam i gledala kako se tata guši na piletinu i pirinač dok mami ne treba gušenje da iskolači oči- Odlazim.- rekla sam.
Besna sam, previše besna, toliko da ne mogu da vičem. Tuga me izjeda toliko da ne znam kako sreća izgleda. Verovatno kao Nenad.
Moram da mu kažem. Ne mogu zauvek da budem kukavica.
Nisam svesna tišine sve dok moja stolica nije zaškripala.
- Dunja!
- Vrati se za sto! To nije odluka samo za tebe! Dunja!
Ne čujem ih, nemam potrebe da ih čujem. Ne znače mi više. Kao što i ja njima beskonačno malo značim.
______________________________________________________________________________________
Tann-tan-tan!
Još samo, samo malo i kraj... Da vas upozorim... ;)