Bolja ja

09

Voda zaglušuje zvuke iz stana. Sklapam oči u agoniji. Osećam kako mi se sinusi šire i skupljaju. Bol postaje slabiji kako mlaz udara u čelo. Mogla bih ovako večno da stojim, ili barem dok glavobolja ne prođe. Znoj se sapira sa vodom, a para čini disanje skoro nemogućim. Sklapam oči, ne zbog vode, već zbog bola, lakše ga podnosim u tami, a ne u ovim pulsirajućim bojama. Ko stavlja crvenu i drečavo zelenu u kupatilo? Moja majka. Zabacujem glavu i gasim vodu. Moram ovo da podnesem, kao i sve do sada, na nogama. Glava kreće da pulsira i osećam kako mi se telo zagreva iznutra, kako se stvara knedla u grlu i kako imam nešto u nosu, ali svaki put kada pokušam da to izbacim nema ništa. Pritisak raste i ja besno prolazim kroz kosu dok je šamponiram. Ne mogu više da izdržim, povijam glavu i naslanjam je na pločice. Smiruje me, prsti mi ne trnu toliko, osećam kako se vazduh probija do mene. Ali ta vrućina, nepodnošljiva vrućina ostaje, izjeda me i tera me da uključim vodu.

- Zašto si ga pozvala da dođe!?- opet ćemo o ovome?

- Jer je fin?- dodala sam upitan ton.

Njena histerija opet počinje, čudi me što kao mala nije imala bronhitis. Dok čupa kosu i govori kako je kuća u neredu i kako joj treba još najmanje dva dana da smisli pravo jelo ja gledam u vazu. Porculanska je ili keramička, nikada nisam shvatala razliku, sa svetlo plavim šarama po beloj vazni. Kako bi izgledala u ruci, kladim se da je lagana, verovatno bih mogla dovoljno da je bacim da pogodim njenu glavu. Da, to bi bilo lepo, ali posle bih to morala da čistim. Kolika je šansa da mi prepišu psihijatra i da se vadim na ludilo? Sudeći prema ovome o čemu razmišljam, velika je.

Suzbila sam misli i podigla pogled ka njoj.

- Mama...- rekla sam krotko i nagnula glavu na stranu- Špagete su sasvim u redu. Samo nisam želela da večera sam. Znaš, verujem da će ga gospođa Dabić videti kako dolazi, a ako ga ti dočekaš...- kao da je malo dete ugledalo slatkiš, njeno lice je ozario veliki osmeh.

Izgleda da je to tako, takvim ljudima je najlakše da se dodvoriš sa tuđim mišljenjem.

- Misliš da će pričati?- upitala je sređujući raščupanu kosu.

- Mama...- opet sam nagnula glavu- Gospođa Dabić priča kada izbacimo smeće.

- Idi, idi, spremi se Dunja!- rekla je i pokazala mi rukama dok je trčala u kuhinju.

Smešim se tim slabim osmehom i ulazim u sobu.
Nenad ^^
Kai, šta mi kuvaš?

Nasmejala sam se jednoj od brojnih poruka na telefonu.
Kai \(^.^)/
Mama sprema špagete.

Nije mu trebalo dugo da iskuca odgovor. Nasmejala sam se.
Nenad ^^
Mama! Upoznaješ me sa svojima!? O, zar smo dotle dogurali u našoj vezi?

Kai \(^.^)/
Sanjaj. Sanjaj.

Nenad ^^
Samo tebe.

Kai \(^.^)/
Silazi bre!

Nenad ^^
Srećo, ova lepota se ne dobija lako.

Izduvala sam vazduh kroz nos i ustala sa kreveta. Ostale poruke mogu da čekaju. Stavila sam maramu oko čela i od nje napravila traku u koju sam uvukla kosu i napravila punđu, meni se sviđa. Džemper je bio boje kajsije i lančići koji su visili uz njega su mi davali izgled koji je moja majka volela. Obukla sam belu suknju do polovine butina i crne helanke sa crnim čizmama. U našem stanu imamo pravilo, svu obuću peremo da uvek bude čista. Tata ga se nerado pridržava, ali mama i ja istrajavamo. Zamorno je, brisati patike svaki put posle trčanja, dva puta dnevno, ali ako je potrebno radiću i tri puta. Zvono se oglasilo i ja sam popravila kosu. Navika, hvatam sebe kako stalno popravljam kosu kada treba nekoga da pogledam u oči. Otvorila sam vrata i susrela se sa njegovim osmehom.