Bolja ja

15

Nenad ^^
Majku im njihovu! Izmenili su raspored, izvini Kai... :/ Slobodno mi šalji poruke, obećavam da ću ti odgovarati čim stignem. Lepo spavaj. Uči.
Sedamdeset i pet kilograma. Odakle mi sedamdeset i pet kilograma!?
Ruke mi prelaze preko kukova i nazad povlačeći kožu za sobom. Razjareno sam uhvatila taj višak, peče me dok ga razvlačim i zarivam nokte. Puštam i padam na pločice, leđima uza zid.
- Kako dođavola toliko?- promrmljala sam i iskrenula glavu.
To je više nego što sam imala pre svega ovoga. To nije moguće. Samo vežbam i zdravo se hranim.
Oči su mi se otvorile, tako je, smanjiću hranu. Obrisala sam suze od besa i obukla odeću. Sklonila sam za sobom i izašla iz kupatila.
Pet dana, pet dana je prošlo, a ni poruke. Nije odgovorio ni na jednu moju, nije kao da mi treba...
Naravno da mi prokleto treba!
Jače sam zgrabila pokrivač do mene dok je večera teško padala mom organizmu. Neću više večerati, prepoloviću obroke, piću samo tečnost.
Prevrćem se po krevetu i ne znam zašto. Osećam se... uplašeno? Otvaram oči i pitam se koje su boje?
Kada se natmurim prelaze u braon, ali od kako mi je Nenad rekao za zelenu ne prestaju da budu sve zelenije. Mrzim ih. Telefon je nastavio da vibrira. Draganovo ime je prešlo preko ekrana. Sofijino tamo odavno stoji, Anja i Tanja mi šalju ko zna koju poruku, ali ni jedna nije od njega. Sklopila sam oči i okrenula se na drugu stranu. Šta mogu? Sama ću se suočiti sa Nevenom.
Pokrila sam se preko glave dok je alarm zvonio. Neću ujutru u školu. Neću da se smejem. Neću da ih slušam.
Ugasila sam alarm i pogledala u crtež sove. Da li da kažem da sam bolesna? Ionako nećemo ništa raditi.
Zašto uopšte razmišljam o tome kada se oblačim i idem prema kupatilu?
Možda bih mogla da se sapletem i slomim nogu? Mislim da imam nešto da se posečem.
Iako razmišljam o tome, perem zube i umivam nenaspavano lice. Zevam dok uzimam telefon i gledam poruke.
Dag:
Uz tebe smo sutra ;)
Anja $.$:
Ako te ta kučka pipne nagrabusiće!
Tatjana:
Kučka ide dole!
Sofija:
Uz tebe sam! Budi lepa kao pesma... ;)
Nenad^^:
Znam da je pet sati ujutru, ali srećno u školi. Žao mi je što ne mogu da te otpratim. Budi jaka. E, dođi sutra na slavu.
Da li mi je srce poskočilo?
Kai \(^,^)/
Jutro! Šta ćeš ti u pet ujutru nesrećo? Hvala, jesam jaka. Potrudiću se da te uguram u moj prepuni raspored. ;)
Jelena je stajala ispred škole sa širokim osmehom i pružila ruke ka meni.
- Izgledaš prelepo...- rekla je i zagrlila me.
Ne izgledam. Izgledam debelo.
Poput trnaca kroz kičmu reči su uz bujicu pohuljale ka mojim ustima, morala sam da ih zaustavim.
Bolja Dunja, budi bolja.
- I ti...- rekla sam i krenula sa njom ka prepunom ulazu.
- Dunja!- okrenula sam se i iritantni drugak je krenuo ka meni.
Pogledala sam ga u želji da ga zgromim, ali sam se suzdržala.
- Hej...- glas mi je odlutao.
Ponovio je svoje ime, ali ja ga nisam slušala, gledala sam u kola koja su se parkirala i u belu bundu koja ih napušta. Sklonila je sunčane naočare i osmotrila prostor oko sebe. Zadovoljno se osmehnula što je svi posmatraju i krenula dalje, ali ne prema ulazu, prema meni.
Jeza mi je prošla kroz kičmu i ja sam ustuknula.
Šta? Zašto to radim?
Uvek sam imala taj problem sa telom, um je bio spreman na sve, ali ono nije. Trzalo se i odvajalo dok sam ja bila spremna na još i znala sam da bih mogla da izdržim još.
- Vidi, vidi...
Poput filmova o srednjoj školi, njene sledbenice su se okupile dok je moja družina prišla meni, osetila sam ruku na ramenu. To nije bila ona ruka koju sam toliko želela, mnogo veća od moje, topla, nimalo gruba sa dugim prstima uvek u zavoju i sa mladežom na levom dlanu. Šake su pripadale drugaku koji je služio kao potpora dok sam ja osećala jezu.
- Sviđa mi se frizura Dunjice, ko ti ju je napravio?- pitala je kezeći se.
Bes je krenuo da kulja i ja sam poželela da je udarim. Jelena je već krenula ka njoj. Ne, ako ću da se svetim, to će biti polako i bolno, za sada moram da pokažem da me ne dotiče.
- Frizura nije bitna, bitna je osoba koja je nosi. Isto tako i za odeću. To što je ta bunda skuplja od ove škole ne čini te manje droljastom.- rekla sam dok sam posmatrala lice iza nje.
Kako je samo mogao da mi se sviđa? Osetila sam poriv za povraćanjem, ali sam se suzdržala i okrenula na peti.
Jedna pobeda da se otpočne novo polugodište. Dok su me u čoporu pratili osetila sam nečiju ruku u svojoj. Poput groma, ošinuo me je osećaj bliskosti. Oduvek sam volela ljudski dodir, nežnost pri njemu i svaku moguću trunku ljubavi. Nisam izvukla ruku iz ove hladne i nepoznate, a opet slične Nenadovoj, pustila sam da je drži dok nam se putevi nisu razišli i on nije krenuo za drugakom koji se sviđa Jeleni.
Jelena me je poljubila u obraz i potrčala ka svom odeljenju koje je ulazilo u kabinet matematike.
- Neće te ona dirati...- Tanja se naslonila na mene i pogledala ka Neveni- I super si joj rekla. Ona jeste drolja.- dopunila je.
Lepe su reči, prijaju, teraju mi usne ka gore, ali idalje osećam teret, da li je to zato što sam debela? Krenuću na dijetu. Moram.
Zatvorila sam vrata svoje sobe kada mi je telefon zavibrirao.
Nenad^^:
Kako je bilo u školi? Ubijaju me na fakultetu... Spasi meeee!
Kai \(^.^)/:
Polećeeeem! Bilo je...
Zastala sam. Šta da mu kažem? Da me Nevena ne ispušta iz zuba? Da osećam teskobu u grudima? Ili da slažem?
Otkucala sam laž i legla na krevet. Uzela sam knjigu u ruke, ne lektiru, već nepoznatu knjigu od šesto strana koja me je obuzela. Plan nepoznatog junaka je bio savršen, osveta bez greške, genijalno je postao sluga čoveka koji mu je silovao i ubio sestru i njeno nerođeno dete. Utonula sam u taj svet.
Stopala su ostavljala trag u pesku dok je išao za njim. Straža se više nije ni videla, a on je pratio carski grb na odeći ispred sebe. Misli su pokušavale da ga prevare, nisu ga slušale dok je pomno pratio Denera uz šum talasa.
- Mogu li da ti verujem?- najmlađi carev vezir se zaustavio i okrenuo ka njemu.
Oči nisu bile nemilosrdne kao kada je ubijao Dijanu, kada ju je davio dok su njeni krici odzvanjali zapaljenim selom, njen stariji sin je vrištao, zavezan za stub koji je goreo dok se sve mutilo pred očima ošamućenog junaka.
- Naravno, gospodaru.- reči su bile njegovo oružje za ovog ljubitelja poezije i vrsnog pesnika.
- Onda mi reci, kada sam te prvi put sreo, čitao si... Kako vojnik poput tebe zna da čita.- okrenuo je pogled ka horizontu i zagledao se.
- Moja majka je pripadala plemićkom rodu, zbog nemilih događaja morala je da se uda za mog oca, običnog kovača. Ali je uspela da me pouči pisanju i čitanju pre nego što je umrla.
Vezir se okrenuo ka junaku i pogledao ga opet tužnim očima koje su imale iskru čednosti.
- Pričaj mi.- rekao je i stavio ruke na ramena junaka- Pričaj mi sve reči koje si pročitao.
U tom trenu je znao šta da radi. Koliko god da se njegovo telo protivilo. Mišići se grčili, a usne sušile, znao je da je ovo poslednji korak da mu vezir veruje. Nepovezano sa rečima koje su klizile kroz njegova usta mislio je o čoveku ispred sebe, jedva mlađem od njega. Mislio je o Deneru Tuzleu, čudu od deteta, najboljem mačevaocu u kraljevstu, najmlađem osvajaču turnira Zlatna Oda i o ubici svoje sestre. Silovao ju je samo kako bi pokazao da je muškarac.
Usne su mu zanemele. Ne zbog malo reči, uvek je imao reči na pretek, to mu je bio dar, tako bi njegova majka govorila; dar da najobičniju stvar i događaj okiti, usne su mu zanemele jer su druge bile utisnute na njih.
Zbog ovoga si je ubio, zar ne? Da te ne bi osuđivali? Samo ja mogu da ti budem sudija.
Rukama koje su se tresle privio je tanjeg muškarca uz sebe spreman na sve kako bi dobio njegovo poverenje i saznao o drugima koji su ubili njegovo pleme. U mislima mu je bila ona, prelepa Ahkura, devojka sa kosom od noći i očima od žara, jedina koju je voleo. Nije video mlado lice vezira već njeno okupano poslednjim zracima Sunca dok ga je grlila i naslanjala glavu na njegovo rame.
Mama je otvorila vrata sobe i ja sam postala svesna bubnjanja u grudima i slike koja mi je bila pred očima. Sakrila sam knjigu iza sebe i pustila da mi osmeh pređe preko lica.
- Je l' razmišljaš o maturi?- pitala je i sela na krevet.
- Tek je januar.- nasmejala sam se i ugrizla unutrašnjost obraza.
- Treba da razmišljaš, zbog kilaže...
Više je nisam slušala, i ona je primetila. Moram da smršam. To mi je neophodno, nema svrhe ako sam debela.
- Razmisliću, za sada sam umorna.- rekla sam i ona me je ostavila.
Sklupčala sam se sa knjigom na grudima. On je tako hrabar, idalje ne znam ime ovog junaka, ali spreman je na takve žrtve zarad svog cilja. Da li sam ja takva?
_____________________________________
Long time no read! Izvinite.. Imala sam blokadu... Pokušaću da budem redovnija.. :)