Bolja ja

32

Otišla sam bez pozdrava, ali ne i bez upozorenja. Ostavila sam im pismo na stolu u dnevnoj sobi. Dok se vozim ka aerodromu vidim svoj stan. Kuhinju i kupatilo, odmah kod ulaza, mali hodnik i veliku dnevnu sobu sa trpezarijom, suženje za mini hodnik i dve sobe. Sve je prepuno boja, ali nije toplo, nije dom. Ne volim ljude u tom stanu, ali se nadam da će oni naučiti sebe da zavole. Auto staje na parkingu i vazduh se puni bolom, a opet, osećam se tako lako, bez problema ustajem i uzimam svoju torbu dok on vadi kofere.
- Pasoš?- klimam glavom u znak potvrde i vadim telefon.
- Još sat vremena.- rekla sam i stegla kartu
- Hajde.- rekao je i uzeo moju ruku u svoju.
Ovaj gest bi me naterao da zaigram, ali sada mi pričinjava bol. Nedostajaće mi.
- Nenade...- rekla sam i zaustavila se.
Cimnula sam ga malo i on je napokon pogledao u mene.
- Obećaj mi... Obećaj mi da ćeš mi pisati!- povikala sam pogleda prikovanog u stopala.
Osećam se kao malo dete, ali onda, zagrlio me je bez reči i poljubio moje teme u nemom obećanju.
Osetila sam suze koje sam dugo čuvala za rastanak kako se javljaju u uglovima očiju.
- Nemoj. Čuvaj ih za neki drugi put, biće još rastanaka...- palcem je pravio krugove po mom obrazu, azatim se nagnuo da su nam se čela dodirivala- Ali i ponovnih okupljanja, to ti obećavam...- osmehnuo se i ja sam obrisala suze.
- U pravu si. Dovoljno sam plakala.- rekla sam kroz osmeh i vratila ruku u njegovu.
Nastavili smo dok se Sunce rađalo ispred nas kao velika narandžasta kugla, sasvim blizu, na dohvat ruke.
- Hoćeš ponovo puštati kosu?- pitao je kada su se vrata zatvorila i ispunio nas ustajali vazduh zatvorene prostorije.
- Hoću.- rekla sam i okrenula se ka njemu- Polaku ću se vrati u svoju boju.
- To je dobro.- odahnuo je i pogledao u nebo- Želim da se slikaš kada opet budeš bila srećna. Želim da imam tu sliku.- rekao je i pogledao me sa očima prepunim stakla.
Volim te. Reči samo što nisu potekle niz moje usne.
Telefon mi je zavibrirao i ja sam pošla do sedišta dok je on overavao kartu.
mill.kiao@gmail.com
Izvini što nismo mogli da budemo tu. Milica je sinoć dobila trudove kod tebe i u autu joj je pukao vodenjak. Da skratim priču, ona se trenutno odmara sa dva zdrava dečaka pored sebe.
Želimo ti sve najbolje.
Kain J. L.
Osmehnula sam se i vratila telefon u džep.
- Kain mi se javio..- rrekao je dok je dolazio do mene.
- I meni..- nasmejala sam se i shvatila da neće biti sam.
Ali neću ni ja.
- Vreme je.- tuga je isijavila iz njega.
To je bio poslednji put. Poslednji put da sam se okrenula da pogledam iza sebe.
Možda ćemo se sresti negde, nekada, ali za sada odlazim. Ne da nađem sebe, već da iskusim život.
Osmehnula sam se i prislonila prste na usne. Poslala sam mu poljubac koji je tako dugo želeo.
Tužni osmeh je prešao njegovim osunčanim licem dok je ruku sa poljupcem stavljao na srce.
Uglovi mojih usana su se razvukli dok sam sa nekom melaholičnom srećom gledala u dečka koji mi je pomogao da nađem ono što mi je bilo ispred nosa, sebe.
Bolja ja ne postajem kada udovoljavam druge i bivam savršena, bolja ja postajem kada dajem sve od sebe.

________________________________________________________________________
THE END!
Ali to nije sve! Ako ostavite ovu priču u biblioteci dobijate bonus pismo od Nenada ka Dunji nakon nekoliko godina.
Dunja u Parizu na slici.