Bolja ja

23

Kada mi je prvi put rekao da idemo na groblje pomislila sam da idemo kod njegove bake, ali rekao je da želi da me upozna sa nekim.
Stavila sam maramu oko vrata i prošla rukom kroz kosu. April, i dalje je hladno, ali Sunce češće izlazi iza oblaka. Pogledala sam na sat. Još sat vremena do kraja njegove smene.
Pred nogama mu je klečala, bez imalo oklopa i raščupana, stražari su ih ostavili.
"Šta si mi uradio?", gutala je vazduh pokušavajući da se iskontroliše.
"Sve što ste tražili," kleknuo je i poljubio njen obraz gurajući ruku u njenu isečenu i zamršenu kosu.
"Ne, skloni se!" mogla je da ga odgurne, ali nije; uživala je.
Sa usnama tek iznad njene kože dolazio je do rupa od njenih bubuljica, ožiljaka, sve do usana.
"Lepi ste. Toliko ste lepi," rekao je i prislonio svoje na njene.
Odgurnula ga je, snažno, ispunjena naletom besa. Uspravila se, klimavih kolena, i uzela mač. Potegla ga je, ali on se nije pomerio. Nije mogla da mu odrubi glavu, nije mogla to da učini.
"Pogledaj u mene, robu!" jezikom je pokušavala da ga povredi, ali je zapravo unakažavala sebe. Jedan rob je učinio da svu moć izgubi, um da joj poludi, a udovi da se tresu.
Pogledao ju je. Oči zamućene nečim nepoznatim, plave poput okeana posle kiše, lice idalje nežno, iako su ožiljci ostali, obrve smirene, ne poput njenih nabrane, nos sasvim prav i mali, a usne nežne. Činilo joj se kao da ga gleda prvi put u svom životu. Žega je zavladala njenim grlom, slabost se uvukla u njene kosti, a vrtoglavica joj je ispunila um. Zateturala se unazad.
"Otrov..." rekla je tiho.
"Ne."
Njena smrt je bila poput njenih zločina, bolna i cepajuća. Nije vrištala jer joj nije dolikovalo. Samo ga je držala za bluzu dok se tresla u njegovom naručju. Nikome kasnije nije bilo jasno kako je umrla. Njemu jeste.
Kada su njene oči prestale da sadrže dušu, otvorio je usta i krv je isklizila, niz bradu i kapala na njen leš. Sebe je trovao kako bi nju izludeo.
Telo diva je bilo prekriveno ljubičastim plikovima, sva mesta koja je ljubio; lice isto tako, a sopstveni mač joj je kovao želudac za zemlju. Ostavio ju je da leži dok je bauljao po šatoru. Poslednja doza ga je baš uzdrmala. Osećao je kako se otrov širi njegovim telom, poput zmije gmizao je i sušio sve oko sebe. Napokon je našao ono što je tražio. Bodežom od Žada napravio je tri reza sa leve strane vrata, tri sa desne i seo. Krv se slivala, a on je sklopio oči. Tetovaže po njegovom telu su svetlele. Nema molitva Bogu osvete ga je lečila.
Zašto niko od vojnika nije ušao? Jer je i njih sve trovao.
Otvorio je oči, sva krv koju je ponudio Bogu osvete je nestala, ostavljen je sam. Izvadio je bočicu otrova iz džepa bluze. Otvorio ju je i polio sve papire, ostavio ju je kao kaznu svima koji dođu. Otrov koji se prenosi dodirom, stvara rane po telu, sem ako se ne popije, onda otvara unutrašnje rane. Skinuo je rukavice sa prstiju, bile su skoro izgorele od otrova. Ponosan na sebe, okupao se u njenoj kadi, presvukao i uzeo svoje oružje.
Podigla sam pogled sa knjige. Stajao je predamnom u plavom sakou i crnoj majici ispod.
- Spremna?
Klimnula sam glavom. Izgledao je tužno, ali je nosio neku sreću sa sobom. Kao i uvek. Zračio je toplotom. Stavila sam ruku u njegovu i krenula za njim. Smestio me je u kola i optrčao da uđe sa strane vozača. Ruke mu se tresu.
- Da li si dobro?- pitala sam dok je mašio bravu od auta.
Klimnuo je glavom i osmehnuo se. Nešto nije u redu. Stavila sam ruku na njegovu i sklonila je od brave.
- Šta nije u redu?- pitala sam.
- Nervozan sam...- rekao je- Ona mi toliko znači... Želim da se upoznate. Siguran sam da biste se sjajno slagale.- dodao je.
- Ko je ona?- pitala sam.
Izvukao je ruku iz moje i iz prve ubacio ključ. Auto je zambrundao, a mi smo ućutali. I na početku je ova tišina bila prijatna, sada je još prijatnija. Znam koliko neizrečenih stvari ima među nama i da je to veliki problem; njihova težina se naslanja na moja ramena, ali prija mi. Govori mi da će biti još šansi da pričamo, još ću ga gledati, njegov dodir će činiti da gorim, a njegove reči će biti poput krila leptira, nežne i obojene.
Pogledala sam ga, kako li je samo došlo do ovoga? Da se zaljubim u nekog tako vrednog zadržavanja? Ja, koja je sve uvek gubila ili bacala. Odbacivala i odgurivala, u rukama držim nešto tako drago, a ne znam šta dalje, ne znam kako da postupim, šta da kažem, uradim, koliko jako da stisnem, ako ga pustim, da li će pobeći?
- Sećaš se one večeri kada si me pitala zašto ti pomažem?- pitao je i auto je stao.
Predugo sam bila u mislima, pogledala sam oko nas, Sunce je zalazilo, a još jedan auto je bio parkiran i u njega je upravo ulazila starica. Groblje se prostiralo pred nama poput pepela.
- Da...
- Sećaš li se mojih reči?
Kroz maglu sam mogla da razaznam nešto, ali sve je bilo jedva stvarno, ništa dodirljivo. Slegnula sam ramenima.
- Rekao sam da poznajem nekoga poput tebe. Nekoga ko je pokušavao da bude bolja verzija sebe, zbog drugih i zarad njih. Ta osoba je završila svoj život, uništena i potpuno izobličena, ali je zadržala trunku sebe.- govorio je gledajući u daljinu dok smo ostajali sami na parkingu ispred groblja- Nesebičnost.- rekao je i otvorio vrata.
Da li ga ja podsećam na nekoga? Da li ću i ja tako završiti? Ali ja sam previše sebična, te to nije moguće.
Uzela sam ga za ruku dok je on sa zadnjeg sedišta hvatao buket. Dao mi je ljiljan.
- Mogla sam i ja da ga kupim...- rekla sam tiho.
- Ovaj je za tebe. Ne za nju.- pogledala sam ga.
Ovo me je iznenadilo, nisam očekivala. Osmehnula sam se i jače stisla ljiljan. Otvorio je vrata groblja i poveo nas nizom sivih i crnih spomenika koji su bojili sve pepelom. Staza se uklapala, a zelena trava skoro da se nije ni videla. Izveo nas je sa glavne aleje i krenuo ka istoku, pratila sam ga dok nismo izbili do jednog od neretkih stabala nekog voća. Ovde je bila višnja u pitanju.
- Jeco!- rekao je i pustio ruku.
Ostala sam nekoliko koraka iza njega dok je on kleknuo i stavio cveće na belu ploču.
Jelena Stanojević
1994-2012
Napokon si tamo gde i pripadaš.
Nije bilo slike, ali u desnom uglu je bilo još reči, izgleda kao da su otisnute nakon izrade.
Leti poput ptice, ali se uvek vrati u svoj dom. N. M.
Dotakao je nadgrobnu ploču i progovorio.
- Tri godine. Ko bi rekao, zar ne? Osećam kao da je juče bilo, svega se sećam. Mada ne boli toliko. Znaš...- osećam kao da prisustvujem nečemu čemu ne bih smela, progutala sam knedlu- Jačam, svakim danom...- glas mu se lomi- Našao sam nove razloge, gubio ih, ali sada... Sada nisam više sam.- rekao je i okrenuo se ka meni.
Oči su mu se caklile od suza, ali nije bilo znaka da će da plače, smejao se. Pružio mi je ruku i povukao me do spomenika.
- Želim da je upoznaš. Ovo je Dunja.- rekao je i sklopio oči da sakrije suze- Ima osamnaest godina, tvrdoglava je kao mazga, opsednuta Japanom, ne zna šta hoće i nije svesna svojih talenata, zar to ne podseća na tebe?- nasmejao se i suza se spustila niz njegov obraz- Neću te zaboraviti, ali... Neću te više nositi.- rekao je spokojno, poput deteta pred spavanje- I on se oprašta. Srešćemo se jednom. Znam, ali do tada se odmaraj, a mi ćemo da te se ponekad setimo.
Vetar se digao sa same zemlje i prošao kroz naše kose. Osetila sam kako je topao kao plač, a opet nežan poput osmeha i jak poput osećanja.
Da li je to bio njen oprost?
Okrenuli smo se i on me je zagrlio. Obavio je ruke oko mojih leđa i naslonio grudi na ista, lepeći mi kosu suzama. Nešto mi je bilo teško na duši, kao kamen, a u grlu je grudva išla gore-dole zatvarajući mi dotok kiseonika. Stavila sam ruke na njegove i stisla. Osetila sam kako se smeje u moju kosu.
Bila je to tanka linija između suza i osmeha po kojoj smo plesali. Opustila sam usne iz čvrstog stiska i ostavila jednu ruku na njegovoj. Gledala sam u mrak koji se navlačio; nebo, koje je bilo razapeto platno zvezda, a u mojoj glavi je svirala Brabara, francuska postmodernistička poema. Melodija se rasipala u kapljice koje su se hladile i padale na moje lice. Tek po koja rastopljena zvezda se spuštala niz nebeski kapak i pretapala zvezde u suze. Nije me puštao, ne želim da me pušta.
- Nenad?- podigao je glavu iz moje kose, pratila sam glas...
Visok je i sigurno mu je blizu trideset godina, u njegovim crtama lica ima nešto azijsko, ali evropsko preovladava, njegova odeća se stapa sa tminom.
- Nikolas.- rekao je na engleskom i pustio me- Dunja da li bi me sačekala malo niže?- u glasu mu se razaznavala tuga, ali i da dobro poznaje pridošlicu.
Osećam to u njegovom stavu, tenziju koja se gradi dok se primiču jedan drugom.
Nikolas je prebacio buket prelepih ruža u jednu ruku i drugu pružio, Nenad ju je pomalo kruto prihvatio. Njihova lica nisu bila neprijateljska, obojica su bili prepuni tuge, ali bilo je tu nečeg većeg. Stranac je izvadio nešto iz torbe i dao malu sveščicu Nenadu. Vidim kako razgovaraju i kako se tenzija otapa dok počinje kiša, jača i hladnija. Noć je preuzela dan i po koja svetiljka je osvetljavala nebo dok je bezbroj sveća to radilo na zemlji. Jeza me je prolazila kada su napokon prestali. Potapšali su se po ramenu i Nikolas je nešto dobacio. Nisam u stanju da razaznam sve, ali bilo je poput, "Ponuda i dalje važi". Nenad se nasmejao, ali je bio krut, namračen, nije bio poput mog Nenada, nežan i otvoren. Obgrlio me je i povukao za sobom ka izlazu.
- Ko je to?- bojažljivo sam pitala dok je otključavao kola.
- Ne smem da ti kažem. Obećao sam.
Okrenula sam se ka prozoru i zavezala pojas. Nikolas, stranac je, stariji od Nenada oko sedam godina. U kakvoj je onda on vezi sa Jelenom? I čemu sve ono čdno ponašanje? Nenad nikada nije bio tako formalan.
- Ispričaću ti sve. Jednom.- rekao je- Kada za to dođe vreme. Sada je vreme za picu.- dodao je i pogledao me.
Iskezila sam se u znak odobrenja, uvek je vreme za picu.
Legla sam u krevet punog stomaka, ali je nešto cepalo moje grudi. Okrenula sam se na bok. O čemu li razmišlja?
Uzela sam knjigu, ali nemam snage da čitam dalje, a opet sam dovoljno budna da razmišljam.
Ispustila sam vazduh kroz nos i sklopila oči. Tamo je izronio lik neznanog junaka.
_____________________________________________________________________________________
Ova poglavlja se mogu nazvati dosadnim, ali su ona suština budućih dešavanja! ;)