Bolja ja

16

Nije mu bilo svejedno. Gledao je kako čovek koji mu je ubio sestru spava do njega; mirno, sa izgledom blaženstva. Izraz koji ga je uznemiravao. Da li je Dener već zaboravio šta je uradio ili ga to nije ni najmanje potresalo? Ne zna koja pomisao ga više uznemirava.
Izgled uspavanog anđela nije mogao da se poredi sa licem umazanim od krvi i širokom, psihotičnom osmehu koji je gledao u košmarima kako mu iznova ubija sestru, svaki put sve mučnije i sporije, ali bilo je to isto lice; pravo kraljevsko, videla se ta crta plave krvi. Tekla je venama i davala mu pravo da bude iznad drugih.
Obrisao je znoj sa čela i prebacio pogled na prozor u palati. Bilo je ironično kako je kao dečak maštao da spava na krevetu, umesto na slamom napunjenoj kolevci, dok sada oseća kako ga bode mekani dušek, a čaršavi dave.
Ukrutio se kada je osetio dodir na svom uzvrelom telu, lagano su ga prsti obuzimali dok ga Dener nije zagrlio i prislonio svoju špicastu bradu na njegovo rame.
"O čemu razmišljaš?" upitao je mlađi i poljubio kožu vrata.
"O tvom mačevanju," odgovorio je kroz osmeh.
Poput deteta Dener je skočio sa kreveta i povukao ga za sobom.
"Naučiću te. Hajde!" vikao je i vukao sablje.
Zatvorila sam knjigu i izašla iz autobusa. Nemam vremena za čitanje. Moram da spremam prijemni za pravni fakultet, mama mi je predložila da to upišem. Imam blokadu oko maturskog rada, Nenad mi se ne javlja. Zastala sam, ne zbog svetla na semaforu, opet razmišljam o njemu.
- Dunja!- okrenula sam se i drugak, kome i dalje ne znam ime, je potrčao ka meni.
Osmehnula sam mu se i zatvorila oči, samo da ne primeti koliko su crvene.
- Ćao...- rekla sam i otvorila ih malo saginjući glavu.
- Izvoli.- pružio mi je ružu zamotanu u crvenu traku.
Bele latice bile su isprskane crvenim šarama.
- Za mene?- pitanje mi se omaklo, zvučim glupo.
Izvukla sam ruke iz džepova i obavila ih oko ruže pazeći da ne dodirnem njegove.
- Da.- približio se i, pre nego što sam shvatila šta radi, poljubio me je u obraz. - Srećan Dan zaljubljenih.
Osetila sam kako crvenim, peklo me je mesto na kom me je poljubio. Osećala sam hiljade nožica grinja kako idu po mom obrazu i grickaju me. Mogla sam da osetim i kako mi se telo hladi.
- Ovaj, ja...- ne znam šta da kažem, to se ranije nikada nije dešavalo.
- Izvini!- viknuo je kada me je udario vratima. - Sada su mi javili da večeras ima dopunsko predavanje, a ja ništa ne shvatam... Ostani tu sa bakom. Doći ću ja...- poljubio me je u čelo i istrčao iz stana ka stepenicama.
- Ali...- nisam znala šta da kažem.
Dotakla sam čelo i osetila toplinu njegovih usana, širila se mojim telom dok sam zatvarala vrata i čestitala slavu njegovoj baki. Prale smo posuđe, a moje čelo je i dalje bilo ugrejano. Smestila sam je u krevet i sedela na fotelji, dok je deo koji su pokrile njegove usne žario. Taj plamen nije bio neprijatan, bio je umilan. Nešto drugo me brine. Naterao me je da zamucam. Da izgubim pojam o rečima. To ne radi svako, zapravo niko do sada. Sklopila sam oči da trepnem.
Crnilo me je okruživalo. Ležala sam. Miris jorgovana... ovo je moja soba. Izvukla sam ruku iz pokrivača i prislonila je na čelo, idalje je toplo. Onda sam osetila i na obrazu, prstima sam prešla preko užarenog mesta dok je nešto u grudima puklo.
- Ne moraš ništa da mi kažeš... Samo sam želeo da znaš...- rekao je, previše je blizu.
Želim da ga gurnem, da se izderem na njega i da ga udarim tamo gde Sunce ne sija, ali ne mogu. Moram da budem bolja.
- Sada znam...- šta dođavola govorim?- Hvala za ružu...- pokreni se.
Okrećem se i pružam korak ka beloj liniji pešačkog prelaza. Idem, ali ne znam gde. Prati me sa čudnim osmehom na usnama, osećam bol u vratu od ovolikog spuštanja glave. Podižem je i vadim telefon. Poslednja poruka koju sam sačuvala je od njega.
Nenad^^
Baki je pozlilo. Krenuo sam da radim pored fakulteta. Izvini.
Pre deset dana. Videla sam ga za njegovu slavu na blic.
Ne treba mi!
Uzvrpoljila sam se i okrenula ka dosadnom drugaku.
- Ima žurka trećeg marta. Želiš da idemo?- Dunja začepi gubicu!
- Sve da budem sa tobom?- kako samo mogu da se osmehnem.
- Super.- okrenula sam se i otišla dalje.
Jelena priča sa Mihajlom, ili kako se zove taj njen drugak, Tanja i Anja su oko Dragana. Zašto sam tako sama? Kolena mi klecaju dok se naslanjam na radijator i gledam u telefon.
- Šta je bilo Dunjice? Ostavio te dečko? Čekaj ti ga nisi ni imala... Izvini...- ne mogu da joj vidim lice, čujem samo njene reči i bole, zašto dođavola bole. - O da li ti to plačeš lepotice?- prišla mi je opasno blizu.
- Skloni se...- prolomila sam kroz zatvorene zube.
- Šta je to bilo?- upitala je još bliže.
Mogu da osetim njen dah, gadi mi se.
- Pomeri se.- ispustila sam.
- Zašto bih?
Zato što sam spremna da ti otkinem glavu i zabodem je u zid, a zatim ponovo zašijem kako bih te išamarala.
- Pitala sam te nešto.- udarila mi je čvrgu po sred čela.
Ruka je krenula ka njenoj, ali je ona vrisnula.
- Mislim da te je zamolila da se skloniš...- ostavljam glavu dole.
Pokušavam da smirim srce dok se Nevena udaljava od mene, ali ne mogu. Divlja i lupa o koš.
- Mogla sam i sama da se odbranim.- rekla sam i pogledala gore sigurna da više nema suza u mojim očima.
- Srećan Dan Zaljubljenih.- stavio je ružu i malu kesicu u moje ruke, a zatim se okrenuo na peti. - Žurim. Uzeo sam pauzu sa posla da ti ovo donesem... Vidimo se, Kai.
Pokreni se, sada mu reci nešto, ne ostaj bez teksta! Reci mu!
Ali šta? Šta bih mu rekla? Kako bih mu rekla? Da li se više plašim reči ili njegove reakcije?
Nije bitno. Pokreni se!
Nisam se pokrenula, on je. Toplota njegovog tela me je gorela i obnavljala, zagrlio me je i poljubio u čelo, samo kako on ume i može zbog moje visine.
- Izvini...- za šta?- Samo da se smiri ovo sa bakom...- u redu je, razumem- Onda će sve biti u redu.- samo- Samo...- si mi nedostajao- Izdrži još malo.
- Ko je rekao da ne mogu bez tebe?- suze, da suze.
- Smešna si...- još jedan poljubac i ostavlja me.
Gorim dok noge nespretno kreću ka učionici koja se otvorila.
Vreme je toliko beznačajno kada imamo cilj.
Shvatila sam to zahvaljujući ovoj knjizi. Bliži se kraj Februara, a Nenada nema. Kiša samo pada, kesa sa poklonom stoji neraspakovana. Pomislila sam da bi bilo lepo da ga otvorim pred njim. Glupo, zar ne?
Smejem se kada mi telefon zavibrira.
Tatjana:
'ELLO! Odloži kontrolni iz fizike, pls ili pomaži!
Ne mogu da joj odgovorim. Fokusiram se na rad. Crtam oči. Napokon dobija oči, crtež bez lica se popunjava i ličnost zaposeda linije na papiru.
Odmakla sam olovku od papira i zagledala se. Ovakve oči sam već negde videla, taj suženi pogled ispod trepavica, bes koji skuplja zenice. Odgurnula sam se od stola i protegla. Ponoć je davno minula. Telefon je zavibrirao, Nenadovo ime je ispisalo ekran.
- Halo?- glas mi drhti dok šapućem.
- Ne spavaš?- već vidim taj polu osmeh na njegovim usnama.
- Ništa manje nego ti.- prevrnula sam se na krevet i krenula da vrtim kosu, već je porasla, za samo mesec dana.
Nasmejao se, ali bilo je tu nečeg veštačkog, osmeh mi je splasnuo kada je tišina ušla među nas.
- Dunja...?- tiho je rekao.
Nije se pitao da li sam na vezi, nije tražio moju potvrdu.
- Samo... Ostani sa mnom na vezi...- rekla sam i shvatila da mi se glas lomi.
On je taj koji je zvučao lažno i nemoćno, zašto se onda ja osećam tako.
- Hoću...- rekao je i ja sam se ponovo osmehnula.
Legla sam na krevet i pustila da slušalica stoji na mom uhu.
- Spavaš li?- čula sam kao iz bunara.
Promrmljala sam nešto i dublje se zabila u jastuk.
- Spavaj... P... Prekidam...- ništa se više nije čulo.
Probudio me je nagli zvuk alarma, razlog tome je bio zvučnik prislonjen na moje uho. Uhvatila sam telefon u letu dok je padao na pod i ogulila laktove. Isključila sam alarm i pogledala na telefon. Više od pola sata smo pričali, ili ćutali. Kroz maglu setila sam se njegovih reči. Boja glasa je došla prirodno, a intonacija me je zaustavila u ustajanju. Zvučao je smoljeno.
To je umor.
Kao da plače...
Spavalo se i tebi i njemu.
Da li da odem do njega?
Zašto bi? Sa njim si zbog treninga.
Uspravila sam se. Treba da smršam, moram na trčanje.
Da li ću ovo večito raditi? Bežati od osećanja?
Dunja ti nemaš osećanja.
Možda želim da ih imam.
Da bi postala bolja moraš biti bezdušna, iako naizgled želiš da pomogneš.
Ali ja želim da pomognem.
Stavila sam slušalice u uši ne bi li zaustavila buku. Sve je toliko glasno.
Dener je stajao na izlazu iz šatora, golog torza, i posmatrao vojnike koji su se gušili. Očima je upijao prizor. Nesvestan šta se dešava, krenuo je ka njemu. On je jedini sedeo pored logorske vatre i pio vino.
"Šta... Šta se dešava Trista?", upitao je koristeći njegovo lažno ime.
"Otrovani su," izgovorio je zadovoljno i podigao pogled ka mladiću koji se tresao.
"Ja... Šta? Kako? Ko?" panično je poleteo ka njemu i obavio ga rukama pokušavajući da izvuče emociju.
"Otrovani su. Serdijum u vino. Ja," smireno i bez bilo kakvog kontakta sa Derenom, rekao je i pogledao u vojnika koji se idalje tresao dok je ljubičasta pena izlazila iz njegovih usta i nozdrva.
Derenu se mutilo u glavi, kruto se odvojio od njega i krenuo unazad.
"Ne, ne... To... to nije..." sapleo se o svež leš i krenuo da pada.
Osetio je nešto čvrsto u ruci. Uhvatio je blačak nečega i gledao kako ga vuče da se uspravi. Ostavio je oštricu mača i Deren primeti da je posečen. Dobacio mu je i drugi mač, a zatim uzeo svoj.
"Trista.. Šta radiš? Ja ne razumem..." prelepo, mlado lice grčilo se u zbunjenoati.
"Borim se sa tobom," napao ga je odgore. Deren se jedva odbranio saplićući se preko udova svojih saboraca. "Moje ime nije Trista. Nateraću te da se setiš mog pravog imena. Čuo si ga kroz vrisak," glasa poput leda sekao je vazduh oko zbunjenog mladića.
"Ne razumem... Ja ne razumem..." vikao je Deren i branio se, oči su mu se caklile.
"Razumeš. Po naredbi, četiri boga su krenula na jedno pleme," udar za udarom. Sejao je strah, ali strah je već bio smešten duboko u Derenovom biću.
Derenove oči su se raširile u shvatanju.
"Ali... Ali ti ne ličiš na njih..." rekao je i krenuo da zadaje lake udarce.
Izgledalo je kao dva prijatelja koja se zabavljaju u večnom plesu, a ne zaljubljenog mladića i osvetnika u poslednjoj igri sudbine.
Nekadašnji Trista zavukao je oštricu mača pod dršku ćupa sa sivom tečnosti i polio sebe. Niz njegovo telo je klizila preplanula boja i ostavljala prostor za linije od bakra, zlata i uglja. Robovske oznake za one koji slede cara i oznake slobode za njegovo pleme. Pocepao je kožu koja mu je pokrivala torzo i pokazao svoje telo, telo koje je Deren dodirivao toliko puta bilo je prekriveno znakovima neprijatelja, a da on to nije ni primetio.
U prirodi ovih niskih bića, pod nazivom ljudi, upravo jeste ta strast i jake emocije koje plove poput struja i stvaraju talase. Plamen je buknuo u Derenovom srcu i on je predao sebe svojim mačevima. Lice mu se grčilo od bola i patnje, suze su klizile, ali je bes bio vidljiv.
Branio se, morao je da kaže pre ngo što bude kraj. Morao je da izgovori.
"U jednom pohodu naišao si na porodicu sa dvoje dece, sinom i ćerkom. Sin je bio mnogo mlađi od ćerke, tu je bio i neko koga ste zamenili za slugu jer je bio prljav. Prva greška," napad za napadom, "Mi nemamo sluge, jedan udarac nije mogao da ga ubije." Silovito je udario oba mača, Deren je osetio silu kojom je kontrolisao svoja osećanja. "Kuću ste zapalili. Vezali dečaka za stub, pred očima majke." Deren se povratio i krenuo u napad.
Bio je poput uragana, oštrice sa svih strana, napadao je. Nije želeo da sluša dalje.
"Tukli ste je, ali ona nije plakala," branio se i krenuo unazad. Deren nije prestajao da napada, Ubica svetlosti, bio je brži i od zraka.
"Vrištala je jedno ime, samo jedno ime. Reci ga." Oštrice su se ukrstile, Derenovo lice tako blizu njegovog, prepuno mržnje; poput njegovog tog dana.
"Ne sećam se toga," Deren je proskitao. Druga greška, pokazao je koliko je povređen svojim pogledom. Nije ga gledao u oči.
"Setićeš se," osmehnuo se i izvio glavu između oštrica. Hteo je da mu zada konačan udarac, poljubio ga je.
Toliko je mrzeo ukus njegovih usana na svojim, ali sada je uživao. Znao je bol koji stvara i taj bol mu je bio zadovoljstvo. Odmakao se kada je osetio Derenove suze.
"Seti se!" povikao je i odgurnuo ga.
Deren je pao na zemlju i obrisao usta. Ukus koji je toliko voleo postao mu je gorak i pekao ga. Mržnja ga je trovala dok se dizao na noge.
"Ne mogu da se setim svih imena koje je ta kurva izgovarala!" povikao je i krenuo u završni napad.
Oštrice položene ravno, torzo nagnut, stopala samo prednjim delom idu. Skok, jedan okret, drugi okret, oštrice pravo i napad.
Vetar je poneo miris soli do usamljenog kampa. Sunce je grejalo, a trava šuštala. Deren je bio naslonjen uz njegovo rame, očiju širom otvorenih, komadi čelika padali su na zemlju.
"Prvo pravilo. Postaraj se da su ti mačevi kao jedan," šaputao je, "Tvoje reči."
Izvukao je oštricu iz njegovih grudi. Druga je bila polomljena poput Derenovih. Spustio je njegovo krvavo telo u prašinu.
"Njeno ime je Dijana," rekao je i stavio ruke na grudi, uskoro će prestati da diše.
"Naći će te," rekao je kroz krvave balončiće koji su mu silazili niz usne boje kajsije.
"Znam," rekao je i pomilovao Derenovu dugu kosu. "Žao mi je što nisi mogao da se setiš mog imena. Mene proganja." Ustao je i krenuo ka konju. "Čujem ga svake noći u košmarima, kako me doziva, pruža ruku ka meni, ne da nju spasem, već njenog sina. Muža je izgubila, nije mogla i njega." Obukao je svoj oklop. "Nisam bio u stanju da spasem prostog dečaka, zbog njega sam uzeo to ime, Trista, ime velikog heroja poput kojeg je želeo da odraste."
"Da li..." zastao je i pogledao u Derena. "Da li... da li je sve što si rekao i uradio... Bi... Bila laž?" Glas mu je bio isprekidan i umoran.
"Sve sem jednog. Zaista sam mislio da si izuzetan mačevalac."
"Izgubio sam," bilo je to podrugljivo.
"Jer si dopustio svojim emocijama da pređu preko razuma. One jesu snažne, dokle god ih kontrolišeš," uzjahao je. "Zbogom Derene. Nađi mir." Okrenuo je konja.
"Ime... Ime koje te proganja je R... R..." Oči prepune života isijaše u svetlo nebo i usne boje kajsije ostadoše otvorene u neizgovorenom imenu pobednika dvoboja.
"Ipak si ga znao..." osmehnuo se, ali nije znao da je to ime mrmljao u snu dok se znojio. Svog imena se plašio više od senki kraljevstva izgubljenih.
Jahao je dugo dok se spremao za drugi deo svog plana.
Ostavio je konja kod potoka i uputio se pod usamljenu vrbu. Seo je da se odmori.
Pročitala sam poslednju rečenicu i sklopila knjigu. Nevena je bila iza mene i propinjala se na prste da pročita.
- Možeš li da razumeš, Neni?- upitala sam slatko i okrenula se.
Nije me očekivala, izgledala je zbunjeno.
- Nisam ni mislila.
_____________________________________________
Hvala vam na preko hiljadu pregleda i sto glasova!