Bolja ja

11

Nikada nisam zamišljala da mi se to može desiti. Kao u stranim filmovima. Da mi neko zaburi glavu u wc šolju. Pogotovo u našoj školi.
Lapćem za vazduhom pre nego što je moje lice ponovo u odvratnoj vodi. Pokušavam da ne otvorim oči, ne udahnem. Osećam kako ruke sa mog vrata nestaju i odgurujem se. Histerično dišem dok je voda sliva niz mene. Uz bubnjanje u ušima čujem viku, neko izgovara moje ime dok zvoni. Ne znam da li je u mojoj glavi ili je to školsko zvono. Neko me je uzdigao sa kolena dok drhtim. Ne mogu da ne mislim o bakterijama na mom licu. Mogu samo da se molim da je voda bila čista. Drugak, onaj napadni me drži za ruku dok trojica njegovih drugara opkoljavaju Nevenu. Bes kulja u meni dok stežem pesnice. Pokušavam da pokrenem noge i da joj otkinem glavu. Moram samo biti zahvalna što dečaci i devojke dele kupatila. Osetila sam kako me cica za ruku i pogledala sam ga. Shvatila sam ga mi nešto govori. Ali ne mogu da ga čujem preko sve svađe.
- Evo profesore!- neko je ušao u kupatilo i ja sam se srela sa mojim nastavnikom likovnog.
- U tolikom je šoku da ne čuje šta joj govorim...- gurnuo me je malo ka profesoru.
Noge su mi se pokrenule, ali nisam mogla da koračam normalno.
- Dunja...- profesor me je rado prihvatio i rukom pridržavao.
Izgledam tako jadno. Treba mi podrška da idem, ali to ne smanjuje moju mržnju prema glupači. Okrenula sam se kada je moje ime izgovorila sa rečju kurva, jednu pored druge.
- Nevena!- profesor je vrisnuo. - Za mnom u kancelariju.
Gledam kako prevrće očima i uzima svoj telefon.
Zove taticu. Ne može sama ni sopstvene probleme da reši.
- Sve će biti uredu draga...- profesor je govorio dok me je sprovodio kroz hodnik.
Moja kosa se cedila na njegovu košulju, ali se nije usuđivao da me samu pusti. Drugak, koji voli da se nabacuje išao je do mene i pokušavao da pokrije moju iscepanu majicu svojom jaknom. Gledam kako me svi posmatraju sa nekim sažaljenjem i zapanjeno. Htela sam da se obrecnem, da im nešto kažem, ali ništa nisam mogla sem da imam ovaj bezizražajni izraz na licu.
- Šta gledate? Prošao je odmor! U učionice!- profesor je naređivao.
Shvatila sam u manje od sekunde. Kada mi se drugakinja osmehnula u nadi da me ohrabri. Shvatila sam kako da ovo okrenem na bolje. Sa kosom koja mi je sada bila samo do vrata, ogrebotinama od mog koprcanja i plavim i krvavim usnama od hladne vode i šamara, da ne pričam o zglobovima šaka, ja sam za njih uplašeno malo stvorenje, iako viša od većine, pogrbljena bila sam sitnija. Uplašeno malo biće koje ih može pridobiti.
O, Nevena, Nevena... Uništiću te.
Nikada nisam ni pomišljala da ću se kupati u kupatilu kabineta fizičkog. Obrisala sam kratku kosu i pogledala se u ogledalo. Bez šminke delovala sam bolesno, plavi podočnjaci, prirodna žućkasta boja očnih kapaka, po koja crvena bubuljica duž linije brade i na čelu, vrat prepun ogrebotina od noktiju, ključne kosti su mi se primećivale, treniranje se isplaćuje. Obukla sam istu odeću i izašla. Profesor fizičkog je stajao i pričao sa onim drugakom.
- Nije bilo potrebe da me čekaš...- rekla sam dok sam trljala kosu peškirom, džaba mi svi oni načini za pletenice i punđe sada.
Pogledao me je i osmehnuo se slatko zadovoljan što me gleda, ili se upiškio, jedno od ta dva jeste.
- Dunja, da nazovemo tvoje roditelje?
O ovome nisam mislila. Užas se širio mojim telom. Ovo će ih još više razbesneti.
- Ako... Ako... Ako bi ste mogli da pozovete mog druga... Ne bih da uznemiravam moje roditelje... Znate, na poslu su...- rekla sam i pogledala u pod.
Deset poena za neodoljivost, pet poena za brzo razmišljanje, dvadeset poena za genijalnost! Ravenclaw osvaja kup godine! Nenad me je naterao da pored lektira pročitam sve Harry Potter knjige, odgledam filmove i kupio mi je i dodatak iz Hogvortske biblioteke, taj dečko je vrlo čudan.
- Da li si sigurna?- profesor je upitao.
Prekrstio je ruke na snažnim grudima i videla sam ga ispod tuša, kako voda ide niz njegovu plavu kosu, kako su mu izvajani mišići umorni...
- Da...- brzo sam se vratila u stvarnost.
- Hajde da pozovemo tog druga.
Svaki put na reč drug, dečko iz druge godine bi se naježio. Da li on zaista misli da mi imamo šanse?
Nenad mi je dao svoju duksericu i odbio da me pusti da idem kući bez ručka.
- Tako ću je uništiti...- izletelo mi je između zalogaja.
Nenad je podigao pogled sa kineske hrane i vratio ga nazad. U meni je nešto proključalo.
- Šta je bilo!? Zaslužila je to! Pogledaj!- povukla sam kragnu njegovog bordo duksa.
- Ništa...- rekao je iznenađen mojom promenom raspoloženja.
I ja sam zapanjena, tako dugo se nisam nikome obrecnula.
- Imam zadatak za tebe!- ustao je sa rezancem zalepljenim za usnu i otišao do police sa knjigama.
Pružio mi je pohabanu knjigu prelepih boja, korice su bile mekog poveza i slika se skoro nije videla. Listovi su virili sa svih strana.
- Želim da ovo pročitaš.- seo je zadovoljno.
- O čemu je?- usmeravam svo interesovanje na knjigu i uzimam je u ruke.
Teža je nego što sam očekivala.
- Na tebi je da saznaš.
Okrenula sam poleđinu, ali je ona bila oblepljena izolir trakom.
- Zaista?- izvila sam obrvu i upitala ga svesna da i dalje ima rezanac u uglu usne.
- Nikada ne sudim knjigu po onome napisanom na poleđini. Sem ako nije Hari Poter. Hari Poter je sve.- rekao je sa šmekerskim osmehom.
Tako me nervira taj rezanac. Ustala sam spremno i posegnula za njegovim licem. Čvrsto sam ga uhvatila za vrat i približila se. Čitavo telo mu se ukočilo i on poče da trepće izgubljeno. Sklonila sam rezanac i pustila ga. Gledao me je u čudu kao da je očekivao nešto drugo.
- Mogla si da mi oduzmeš nevinost!- povikao je bez ikakvog smisla.
Ispustila sam vazduh kroz nos i prekrstila ruke.
- Opasno je tako približavati se ljudima!- rekao je mašući rukama.
Prasnula sam u smeh i šutnula ga ispod stola. Sa knjigom ispod ruke ušla sam u stan. Stajala je na sred sobe i ramena su joj se tresla, nije plakala, besnela je.
- Gde si bila!?- okrenula se van sebe i krenula ka meni.
Ustuknula sam i udarila leđima o vrata dok su se njeno prsti spajali oko mog vrata. Instiktivno sam krenula da je udarim po rukama, ali sam se sprečila. Kao malu umela je malo jače da me stisne u predelu vrata kada me je kupala, od tada ne podnosim ničije ruke blizu.
- Gde si bila!?- ponovila je siktavo pitanje dok me je povukla ka sebi i jako zalupila za vrata.
- K... Kod Nenada...- promucala sam.
Skinula je krastu sa jedne od ogrebotina. Peče me.
- Zašto se nikome nisi javila!?- sklonila je jednu ruku sa mog vrata kako bi mi uzela kosu i udarila glavu o vrata. Siknula sam u bolu i pokušala da obuzdam telo. Protestovalo je, želelo je da se odbrani, ja sam želela da se odbranim, da joj slomim ruku, pocepam tu majicu i udarim po glavi, a onda pobegnem.
- R... Rekla sam... T.... tati...-promucala sam sve bešnja.
Rekla sam mu sinoć, ponovila sam mu nekoliko puta.
- Lažeš!- zarežala je i jače me udarila o vrata.
Pokušala sam da zatvorim usta, ali je tihi jecaj napustio moja usta.
- Ne lažem.- promucala sam i prećutala deo o tome kako samo ona govori laži.
Pustila me je i gurnula ispred sebe. Posrljala sam i pala na kolena. Telefon mi je ispao iz džepa i zasvetleo. Sveže prekinut poziv.
- Sledeći put se meni javi!- šutnula me je, ali nisam marila.
Poziv je bio upućen meni i trajao je dvadesetak sekundi, ime se ugasilo, ali je moj horor ostao. Izula sam patike i bacila jaknu. Sa suzama niz lice poletela sam u sobu, šutirajući torbu ispred sebe.
- Ne pravi buku!- viknula je i čula sam korake.
Ušla sam u sobu i zaključala vrata, ugasivši svetlo. Lupala je, proklinjala, a ja sam tiho plakala. Što sam tiše mogla. Krenula sam rukom kroz kosu i zakačila hanzaplast. Pažljivo sam ga skinula i prevrtala po rukama. Moja soba je jeziva u mraku. Svetlo sa ulice tera da stvari bivaju izduženije, krivlje. Skinula sam se i uzela pidžamu iz fioke ispod kreveta. Nisam smirila suze. Išle su i dalje, bez ikakvog srama sam izašla iz sobe i prošla većinu stana kako bih ušla u kupatilo. Sve rane su me pekle od vruće vode, ali nisam odustajala. Isključila sam vodu i obrisala maglu sa ogledala. Makazicama za nokte sam približila pramen kose. Ako ju je Nevena upropastila ja ću je spasiti. Mamina plava farba je stajala na polici, načeta kada je radila izrastak i pramenove. Stavila sam je na određene delove kose i pogledala se u ogledalo. Izgledam izmučeno, tako bolešljivo, a ten mi varira od mesta do mesta. Mitiseri na nosu su grozni, a bubuljice po ramenima bele. Strpljivo sam ih iscedila i uzela masku od gline. Sela sam na poklopac šolje i čekala. Postane mi hladno, ali se ne oblačim. Pogledala sam u svoje ruke. Mnogi se seku. Kažu da ih bol vraća u život. Zar je život bol? Zašto ga živimo ako je bolan?

Verovatno se zato većina i ubije.
Nabrala sam nos i ušla pod tuš.
Legla sam u krevet sa mokrom kosom. Telefon je bio na punjaču. Ni reč od Nenada, valjda ću saznati šta misli o meni ujutru. Pogledala sam na noćni stočić i posegla za knjigom. Naslov se skoro nije ni nazirao. Otvorila sam prvu stranu. Čudno, nema naslova, već neka vrsta posvete.
Vama koji težite
Vama koji ubijate
Vama koji ste ubijeni
Vama koji ste izgubljeni
Svima vama i mom Džesiju
Sve je izgled, ali izgled nije sve.
Nina
_____________________________________________________________________________________
Čudno, ali opet bitno poglavlje. Razgovarala sam sa mojom dragom prijateljicom o ovoj priči, ali mi ona nije dala zadovoljavajuć odgovor. Stoga, kako se vama dopada Dunja?
P. S. Knjiga će biti veoma bitna za Dunju