Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Prolog

•Decembar 2000. godine•

Proklinjala je svaki dan koji je morala da provede sa njim. U njenim očima on je bio monstrum i ništa više osim toga. Nestala su sva obećanja, sva ta ljubav, sve uspomene koje su gradili. Bila je mlada i isuviše nezrela da bi znala u šta se upušta. Udala se za njega i pored svih upozorenja da brak nije onakav kakvim ga opisuju u romanima. Ljubav nije uvek lepa, ima i onih ružnih stvari, brak nije samo obećanje pred svedocima na večnu ljubav. Sve to ona je kasno shvatila.

Začula je plač iz kolevke na drugom kraju sobe. Ustala je sa kreveta i približila se malenom smotuljku zamotanom u ćebence. Prislonila ju je na svoje grudi. Razmišljala je, ništa od ovoga njena ćerkica nije zaslužila. Nije zaslužila bezvrednu majku koja je voli ali ne može da je zaštiti, niti oca koji ne želi ni da je pogleda a kamoli da je uzme u naručje.

"Malena moja, smiri se. Biće sve u redu. Rešiće te mama svake muke. Ne brini se, dušo. Prestani da plačeš. Hajde mamin anđele." Šetkala se po sobi sa bebom u rukama, bebom koja je neprestano plakala.

Bila je gladna, ali mama od nervoze nije imala mleka da je podoji a novca je imala još i manje. Nije bilo teoretske šanse da je smiri. Uvukla je bebin miris u nozdrve i donela konačnu odluku.

"Anđela! Gde si, Anđela!" Bio je to Goran, njen suprug. Izašla je iz sobe ne ispuštajući bebu iz ruku. Stala je pred besnog Gorana. Bilo joj je dosta njegovog ponižavanja. Imala je svoj ponos, koji je, nažalost kasno odlučila da pokaže. Goran je već imao prilično veliki ego, pored toga bio je i nasilnik koji se krio iza maske učtivog muškarca. U tuđim očima on je bio savršen muškarac, svaka bi pala na njega. Anđela ga je zavolela još u ranom tinejdžerskom periodu, još dok je bila srednjoškolka. Razlika u godinama između njih bila je deset godina. Previše.

Dok su je drugi upozoravali ona je radila na svoju ruku. Izgubila je dobar deo mladosti na vezu sa njim. Za šta?

"Jesi uzimala novac iz ormana?" Bio je besan. Iz očiju su mu sevale munje. Klimnula je glavom.

"Uzela sam. Nemam mleka Gorane, dete mora nešto da jede." Pravdala se ali uzalud. Udario je pesnicom u zid iza nje. Znala je da je neće udariti dok drži bebu, nikad je nije pomilovao ali nije ni udario. "Slušaj me dobro. Ne zanima me ni dete ni ti. Kad sam rekao da se očistiš, nisi me slušala. Sad obe gladujte. Nađi pare kako znaš i umeš, inače ću obe izbaciti na ulicu pa se snalazi."

Izmarširao je iz sobe ostavljajući ih same. Donela je odluku, ako već ne može da spasi sebe od monstruma, spasiće malenu. Celu noć je provela kraj kolevke u kojoj je beba spokojno spavala. Spakovala je nekoliko benkica u pletenu korpu, flašicu mleka pa spremila dete. Nije bila ponosna na ovo šta radi ali to je jedini način.

Još dok je Goran spavao iskrala se iz kuće i krenula niz ulicu. Nije imala novca za autobus pa je prepešačila dobar deo grada kako bi bila sigurna da je dovoljno daleko od kuće. Sela je na klupu blizu konetjnera i bacila pogled na papirić sa imenom i bebinim datumom rođenja u rukama. Julijana, ona koja sija.

Beba je već bila stara mesec dana ali nije imala ime sve do danas. Čekala je da joj otac da ime, ali preračunala se. Zato je ponela ime Julijana, po njenoj čukun baki. Malena je otvorila svoje tamne oči i osmehnula se. Kao da je znala zašto mama sve ovo radi, kao da joj se zahvaljuje.

Skupila je snage, poljubila bebu u čelo i ostavila je na toj klupi. Čim je ustala začuo se plač, morala je da nastavi pravo. Nije joj bilo druge osim da nastavi život kao da beba i ne postoji. Srce u grudima joj se cepalo.

"Ne nadam se oprostu dušo, samo se nadam da će ti tamo gde odeš biti bolje. Mamin anđele." Šaputala je dok se udaljavala od klupe. Ostavila je korpu u parku blizu sirotišta, znala je da će je neko zbrinuti. Neće ostaviti dete da umre, to joj je bila uteha. Svakako bolje će brinuti o njoj u domu nego što bi Goran brinuo kod kuće.

Kad je stigla kući, Goran je sedeo u dnevnoj sobi mamuran. Podigao je pogled na Anđelu, prolazila je pored njega kao da ne postoji. Izvadila je novac iz svoje jakne i ostavila na sto ispred njega.

"Šta je ovo Anđela? Odakle ti novac?" Upitao ju je ljutitim tonom. Mislio je da se prokurvala.

"Nisam kupila Julijani mleko. Odvela sam je daleko odavde. Ono u čemu sam trebala da uživam, uništio si. Hvala ti." Ostao je zbunjen pa otišao za njom u sobu gde je bila beba. Zatekao je skroz praznu kolevku, unutra je bilo hladno ćebence i čaršav.

"Anđela gde je dete? Gde si odvela moje dete?!" Vrisnuo je na nju. Šta su joj značile one reči dole? Gde je i koga odvela? "Odgovori mi!" Nastavio je sa drekom gledajući njene zelene oči kako se pune suzama.

"Anđela jebote!" Konačno je pogledala u njega.

"Setio si se da si otac jel? Kasno ljubavi, zakasnio si. Odvela sam je, neko drugi će brinuti o njoj. Nas dvoje nismo mogli. Gotovo je. Želim razvod braka. Nemam više zašto da se bojim od tebe, ili mi daj razvod ili mi ovde na mestu oduzmi život."

Shvatio je, odvela ju je u sirotište. Nije imao pravo da joj išta kaže. Nije joj bio otac, shvatio je svoju grešku tek sada, kad je više nema tu. Pogledao je ženu na podu, nije samo sebi uništio život, uništio je život i njoj, i njihovom detetu.
"Jel stvarno hoćeš razvod?" Bio je tih.

"Želim Gorane! Želim da odem i više nikad ne vidim tvoje lice. Uništio si me Gorane! Glupača, zaljubila se. Bolje da sam izvršila samoubistvo nego se udala za tebe. Bezosećajni smrade." Za razliku od njega ona je vrištala.

"Neću ti dati razvod, nikada Anđela. Pomiri se sa time. Nikad." Ostavio ju je samu, čuo je kako nešto udara u zid i lomi se. Znao je da joj treba samoća.