Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Dvadeseto poglavlje

Gledao je fudbalsku utakmicu u svom stanu, u mislima bio je daleko odatle, one su lutale do njegove brbljivice. Odavno je oterao devojku koja je trebala da ga zabavlja večeras, pored njega je bio Filip. Razumeo je razlog njegovog ćutanja pa ga ništa nije pitao.

"Milovane brate, jel moguće da si se zaljubio, kojim slučajem? Ne bih rekao da si sto posto imun na Julijanu. Mislim ko bi pa bio, prelepa je, i ajde to ali prepametna je." Ipak je morao da ga pita, brine se za svog druga. Nikad nije bio ovako tih, posebno ne kada Zvezda gubi.

"Ko je rekao da sam imun Filipe? Priznajem da nisam to je očigledno ali ona to ne mora da zna. Lakše je ovako, svakako jednom će saznati šta joj sve prećutkujem. Sumnjam da će biti oduševljena." Zajedno su se nasmejali. "Mada primetio sam da se ti mnogo vrtiš oko Helene. Još kaže lepa plavuša. More Filipe opasan si ti."

"Ona uskoro postaje punoletna, ti moraš da čekaš do svog rođendana ali ja ne moram." Filip je bio onaj arogantni koji misli da je ceo svet njegov ili u najmanju ruku da se isti taj svet samo oko njega vrti. "One su deca Filipe. Bez obzira što postaje punoletna, Helena je dete. Ti si mator konj zato pazi šta radiš."

Klimnuo je glavom uz prevrtanje očima, mrzeo je Milovanovo popovanje. Voleo ga je kao rođenog brata, samo što je nekada bio užasno nepodnošljiv sa svojim pričama i opomenama. "Ma daj, pa nemam četrdeset godina, nego dvadeset pet, ona ima osamnaest." Nastavio je.

"To je sedam godina razlike. Julijanin otac ima pedeset šest a majka četrdeset šest. Kako je ona prošla sa njim? Spavaju u odvojenim sobama i jedva da se podnose. Pazi šta radiš i kako se ponašaš, Helena nije igračka." Sada je konačno shvatio zašto mu priča ovo. Plašio se da ne prođe kako je Anđela.

"Razumem brate, ne brini. Neću je dirati. Ovi i dalje gube, slepci." Bacili su pogled na televizor, kad su ugledali rezultat Milovan je zgrabio daljinski sa stola i isključio ga.

"Jebeni fudbal. Bolje ping pong da sam uključio. Manje bi se nervirao. Nesposobni su za život a ne za igranje. Kreteni sa dve leve noge." Kao vatreni delija užasno se nervirao na svaki Zvezdin poraz, dok je Filip uvek ostajao hladan. Imao je prečeg posla nego da se nervira oko Zvezde i fudbala. Nije ga doticao poraz, za njega to je bio sastavni deo sporta. Dok po Milovanu, nemaju prava da gube.

"Hajde bre pusti fudbal, ne nerviraj se. Bolje misli kako da smuvaš onu malu, u očima ti vidim da sve vreme razmišljaš o njoj." Bacio se na zadirkivanje najboljeg druga. Milovan ga je streljao pogledom i prebacio ruku preko njegovog ramena usput ga ćuškajući.

"To je najmanji problem, brate moj. Kad bi hteo odma sutra bi bila moja devojka, ma šta devojka? Sutra bi se udala za mene, ali ne može. Želje su jedno, mogućnosti drugo. Tu je kraj." Cerio se dok je govorio, ne arogantno kako je Filip to radio, već onako dečački i slatko.

"Kada smo ti i ja zamenili uloge? Ja sam taj bez srca Mili, ti si onaj večiti romantik, koji bi i kurvi ispod Plavog mosta dao svoje srce na tacni samo ako ona to zatraži." Citirao je Maria, koji je odavno doneo zaključak o Milovanu.

"Mario broj dva. Samo mi nije jasno odakle mu je to palo na pamet. Nisam ni ja toliko lud baš." U smejanju i zbijanju šala prekinuo ih je Milovanov mobilni telefon. Bio je to Julijanin otac, ovoga puta Miloš.

"Halo?" Javio se Milovan a sa druge strane začuo umoran muški glas, verovatno je do sada radio. "Milovane, dobro veče. Ovde doktor Miloš, znam da je kasno ali morao sam da Vas obavestim da sutra imam put i da ne dovodite Anđelu." Milovan mu je u glasu prepoznao pospanost pa nije hteo da duži puno. "Naravno doktore. Hvala Vam što ste mi javili. Prijatno veče."

Miloš ga je pozdravio i veza se prekinula. "Julijanin otac, zvao je da mi javi kako sutra ide na put. Da ne odvodim Anđelu džabe tamo." Objasnio je Filipu nakon zbunjenog i upitnog pogleda koji mu je uputio.

"Opa znači to te tast zvao? Pa što ne reče tako odma, jebem mu mater. Trebao si srdačnije da mu se obratiš a ne sa doktore. Ipak bićete familija." Nastavio je Filip gde je stao pre nego što je telefon zazvonio. "Filipe, nastaviš li, otkinuću ti tu veliku teleću glavu i poslaću je Heleni kao poklon za osamnaesti. Nek je okači na zid iznad kreveta."

Nije bilo ni trunčice napetosti u toj prostoriji. Nastavili su sa šalom do kasno u noć, tek u zoru, već kad je počelo da se razdanjuje, njih dvojica otišli su na spavanje.

Ali u Heleninoj kući već su svi pozaspali, osim Julijane. Sedela je na Heleninom prozoru i gledala na ulicu. Život joj je postao komplikovaniji nego što je bio ranije. Definitivno joj nije trebalo zaljubljivanje, pogotovo ne u Milovana. O kom još uvek ne zna apsolutno ništa.

"O čemu opet razmišljaš? Samo se mučiš, zar te je toliko povredio?" Džoni je stao iza nje i zagrlio je obema rukama. Naslonila se na njega celom težinom, bez obzira na to što je bio uspavan, bolje se držao na nogama i bio je jači.

"Nisam mogla da spavam. Nije do toga jesam li povređena. Samo razmišljam, kako mi nije trebalo to već sada. Iskreno iznenadila sam sebe." Poljubio ju je u kosu.

"Okej je zaljubiti se, to je lepo. Ne možeš da biraš u koga ćeš se zaljubiti, zato se ne opterećuj. Sviđaće ti se neko vreme, ako od toga ne bude ništa, svideće ti se neko drugi. To je tako, zato ne razmišljaj puno." Osmehnula se i podigla glavu da ga poljubi.

"Možda mu nisam lepa. Jesam li ja ružna?" Već malo uplašeno je upitala. "Jel mi je kosa masna? Jesam li krmeljiva? Jel smrdim?" Prekinuo ju je stavljanjem šake preko njenih usana.

"Nisi ružna, odakle ti te gluposti? Zašto se nerviraš? Ti si prelepa, neodoljiva. Mislim ko tebe može da ne voli? Lepa si i spolja i iznutra. Hajde mali plišani mišiću, moramo da spavamo."