Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Sedamnaesto poglavlje

Gledao je kako mu odmiče, znao je da je sad povređena ali mora da bude tako. Njegove i njene godine nisu se poklapale. Nije mogao da bude sa njom, barem ne dok je maloletna. Nedelju dana bez nje prošlo mu je prilično sporo. Imao je osećaj praznine, kao da mu nedostaje. Kad ju je ugledao, imao je želju da je prebaci preko ramena i odvede daleko od svih. No, ipak, želje i mogućnosti nisu isto i ne idu zajedno.

Prošao je rukom kroz kosu i krenuo za njom. Držao je neku razdaljinu jer nije mogao da gleda tu bol u njenim očima koju je prikrivala.

"Cuci ovde imaš još jednog ludog obožavatelja Hari Potera. Mateja kaže da je u stanju samo taj film da gleda non stop." Nije se puno obazirala na Helenu i to što govori, mirno je spakovala svoje stvari pa je pogledala.

"Idemo?" Helena je klimnula glavom ali i uputila Julijani dobro poznati pogled. Sad će sve od početka morati da joj ispriča. "Idemo. Večeras spavaš kod mene, bez momaka. Zapravo zvaćemo i njih, dugo nismo spavali svi zajedno." Govorila je dok je uzimala svoj novčanik i telefon. "Važi Hel."

Samo je želela da pobegne odatle. Naslonila se na vrata. "Neću se vraćati u školu Helena. Ti idi nazad, vidimo se večeras kod tebe." Poljubila je Helenu i okrenula se da ode. "Julijana ništa nećeš rešiti ako opet odeš tamo, niti bežanjem."

"Moram da odem. Dugo sam bila mirna, magnet za nevolje. U devet ću biti kod tebe, ako vam zatrebam znate gde sam. Reci momcima čisto da ne brinu, i drži Džonija uz sebe." Namignula joj je uz utešan osmeh.

"Naravno, na kratkoj uzici. Hajde, čuvaj se." Pre nego što su se rastale Helena ju je poljubila u čelo. Okrenule su leđa jedna drugoj i krenule svaka u drugom smeru. Mesto na koje Julijana ide, je mesto na kom ju je Anđela ostavila kao bebu.

Iz nekog razloga tamo je išla svaki put kad joj je teško. Računala je, ako je jednom dobila novu šansu, dobiće je opet. Ovog puta išla je tamo zbog svog slomljenog srca. Nije mislila da to toliko boli, ali razumela je i Milovana. Doduše ovo je više bio povređen ponos, nego slomljeno srce ali svakako nešto je poljuljano.

"Gde je ona sada upravo otišla?" Milovan koji je prisustvovao njihovom razgovoru upitao je svoje drugove, kojima isto, ništa nije bilo jasno. Već se udaljila iz parka, bilo je kasno da krene za njom.

"Crkva, groblje ili neko treće mesto gde se oseća sigurno. Razlog, slomljeno srce, porodični problemi, ili škola. U njenom slučaju verovatno slomljeno srce. Da čujemo, šta si uradio kad se vratila odande bleda ko krpa?" Mario je izjavio spreman da svog druga ispita sve, i da ga sasluša od reči do reči.

"Ništa. Rekao sam istinu koje je i ona svesna. Naravno da se uvredila, baš me briga. Neću da jurcam i tražim oprost." Filip je odmahnuo glavom. "Nedelju dana se niste videli, bio si kao posran. Kad si je video oživeo si, i sad si opet kao posran. Nedostaje ti kad god nije pored tebe, kad je tu ti oživiš."

Već uveliko sedela je na klupi koja je za nju označavala početak. Čim je prvi put pitala Andreu i Miloša gde su je našli, dobila je odgovor. Od tog momenta, za nju ovo mesto predstavlja početak. Početak novog života, šansa za novi list, jednostavno početak.

U sebi je govorila sve ono što je želela da kaže glasno ali nije smela. Gledala je u prolaznike, u decu, u ptice, u pse u automobile. Gledala je i mislila kako i oni ratuju sa nečime što ih tišti iznutra.

"Budala. Eto to sam ja." Prošaputala je za sebe, nedugo zatim začula je dozivanje svoga imena. Okrenula se i ugledala Mateju, Milovanovog druga. "Julijana, šta radiš ti ovde?"

Seo je do nje i pogledao je. Oči su joj bile crvene, usne suve a male šake bile su stegnute u pesnice. "Jesi li dobro? Da li te je Milovan povredio? On je stariji od tebe, dosta stariji, moraš da razumeš to." Klimnula je.

"Razumem, stvarno razumem, nisam zato ovde. Mislim generalno zbog svega što se dešava sam ovde. Ali Milovan je poslednji na tom spisku." Okrenuo joj je glavu tako da pogleda u njega.

"Hajde onda, da čujem, šta te to muči? Zašto si ovde?" Osmehnula se ironično. "Ma da, ja ću tebi da kažem, pa ćeš ti otići i reći Milovanu, pa će on da mi dođe ponovo sa nekom pričom i sludeće me totalno. Pa ću morati da ga ubijem."

Odmahnuo je glavom. "Milovan mnogo brine za tebe. Čak ću reći i da si mu draga ali nemoj da sazna da si to od mene čula. Reći ću mu, naravno ipak mi je najbolji drug. Ali neću mu dati da ti drži predavanje. Hajde, da čujem."

Okrenula se prema njemu, verovala mu je. Nije znala zašto, ali mnogo mu je verovala.

"Ovo mesto, i ova klupa za mene predstavalju početak. Početak svega, na ovoj klupi sam dobila šansu za život. Na ovoj klupi sam ostavljena u sred zime da umrem, sa samo jednom flašicom mleka. Na ovoj klupi i u ovom parku sam se zbližila sa najboljim drugom. Na ovoj klupi sam prvi put zaplakala i posle toga se osetila lakše. Na ovoj klupi sam prvi put u životu baš sve o sebi ispričala potpunom strancu, kasnije mi je postao dobar drug. Ovde dolazim kada sam tužna i ranjiva, kad se konačno nakupi sve ono što se mesecima i mesecima skuplja. Ovog puta se nakupilo i više nego inače. Ovog puta je teže nego inače. Ovog puta imam osećaj da ću izgubiti svu snagu. Nadam se da sledećeg puta neće biti. Ne bih podnela sledeći put. Ne mogu više ništa da podnesem. Magnet za nevolje, tako me zovu. To je ukratko."

Ustao je i pružio joj ruku. "Ne brini se, sa mnom si bezbedna. Obećavam ti. Idemo do mene, tamo ćeš se lepo srediti. Ne možeš ovakva pred roditelje. Hajde dođi."

Prihvatila je njegovu ruku, prošli su kroz ceo park i stigli do njegove zgrade. Uveo ju je u stan sa brojem jedan i pokazao gde je kupatilo. Dok se ona sređivala, on je napisao Milovanu poruku gde je bila i šta je radila. Kad je čuo otvaranje vrata kupatila ostavio je telefon i sipao čips u jednu činijicu.