Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Šesnaesto poglavlje

"Sve vreme slušam o čemu pričate i nešto kapiram, ti drugarice lepe plavuše jesi štreber. Te ovaj nastavnik, te onaj nastavnik. Jebote koliko nastavnika vi imate u toj školi?" Filip je prokomentarisao, Helena se skoro udavila sa parčencem sendviča koji uporno žvaće.

"Gospode Bože, jel ćete i vas trojica da mi govorite da sam štreber, ili ne želite da se ljutim i na vas? To što hoću jednog dana da živim normalno i osiguram i sebi i svojoj porodici normalan život, ne znači da sam štreber. Ti bezimeni ovu lujku za ruku i zajedno da se provozate do Kovina ili Vršca, gde vam je draže. Taman idete jedno uz drugo."

Osetila je kako je Helena šutira ispod stola, to je bio znak da umukne. Frknula je i ustala od stola. "Julijana nemoj mi reći da si se naljutila na mene." Odmahnula je glavom.

"Nisam se naljutila Helena, ako mi dozvoliš otišla bih do prodavnice po vodu. Šta tebi da uzmem?" Koliko god bila nervozna nikada se nije ljutila na Helenu. Ona je bila njena nesuđena sestra. Nije imala srca da se ljuti za gluposti.

"Isto što i sebi. Taman ću završiti dok ti dođeš."

Za Julijanom je u prodavnicu krenuo i Milovan. Morao je da razgovara sa njom, primetio je da ga izbegava. Ušla je u prosavnicu i uzela dve flaše akva vive sa ukusom breskve. Dve ruke su je zarobile. Osetila je blizinu nečijeg tela ali nije smela da se okrene. Plašila se da je ovo isti onaj muškarac sa plaže, zaboravila mu je ime.

"Okreni se Julijana." Na zvuk njegovog glasa je prodisala ponovo. Okrenula se prema njemu, dobio je šamar na šta je ostao zbunjen.

"Ti si čoveče moron! Srce mi je stalo, već sam htela da vrištim. Mislila sam da me je onaj sa plaže pronašao. Budalo, budalo." Govorila je tiho da ne uznemiri ostale kupce. Slatko je izdahnula što je Milovana nasmejalo.

"Ne bih te povredio, nemoj da se brineš. Da te je on našao ne bi smeo da ti priđe. Nakon što je celo tvoje društvo otišlo sa plaže malo sam se pozabavio njime. Neće skoro izaći iz bolnice." Tada mu je na licu ugledala neke ranice, isto kao i na šakama.

"T... Tukao si se sa njim? Zašto Milovane, vidi na šta ličiš. Nisi trebao, oterao si ga od mene to je bilo dovoljno. Strpao si ga u bolnicu, kada izaće prijaviće te." Još jednom ga je udarila, ovaj put po sred čela na šta nije ostao ravnodušan. Prasnuo je u smeh i jednom rukom zgrabio obe njene.

"Dobro, ovo je bilo prilično slatko, nije me uopšte zabolelo. Mario te je zafrkavao da imaš tešku ruku. Ali neprijatno je da te neko čvrka u glavu non stop, zato je najbolje da te ruke ostanu mirne." Dodao je kad je pokušala da se otrgne.

"Šta hoćeš od mene? Pusti mi ruke." Vrištala je ali kroz šapat. U njegovim očima to je delovalo slatko ali još uvek ju je smatrao brbljivicom.

"Hoću da pričamo, a ruke ti neću pustiti dok ne završimo razgovor. Ne stežem te jako, neću ti zaustaviti cirkulaciju, preživećeš, ti mala brbljivice." Držao ju je još uvek naslonjenu na frižider što je kupcima smetalo. Na kraju ju je pustio da plati vodu i izveo je napolje čvrsto je držeći za ruku da ne pobegne negde.

"Helena izvoli vodu, ostani sa momcima. Moram da pričam sa ovom brbljivom buntovnicom. Vraćam ti je brat bratu za petnaest minuta. Smiri se kobilo." Zabrundao je kad je počela da mu se otima.

"Daj ti meni Milovane vodu, a nju ne moraš da mi vraćaš. Vodi je kod sebe, smiri te njene živce inače odosmo svi gde ne treba. Gora je od mene kad podivlja." Julijana ju je mrko pogledala ali tako da samo ona uhvati taj pogled. Na kraju je ona Milovana odvukla u park.

"Gledaj sešćemo ovde, i pustiću ti ruku ali obećaj da me nećeš udarati više." Povukao ju je do sebe i čekao njen odgovor. "Obećavam, neću te više udarati." Obećala mu je, a čim joj je pustio ruku skočila je sa klupe u nameri da pobegne. Nije uspela u tome, ponovo ju je zgrabio ali ovog puta dovlačeći je u svoje krilo.

"Ma daj, neću da razgovaram sa tobom. Neću te blizu sebe i najmanje od svega želim da ti sedim u krilu. Puštaj me Milovane razbiću ti glavu." Lice joj je postalo crveno, namestio ju je bolje, kako bi i njoj i njemu bilo prijatno i čvrsto je zagrlio da ne pokuša opet da pobegne.

"Žao mi je lepotice ali pričaćemo. I sedećeš u mom krilu htela to ili ne, nisam te ja terao da se daš u bekstvo, sama si pokušala." Svakom rečju je više približavao glavu njenoj. Usne su im bile na svega pet centimetara razmaka. Svu snagu je uložila u to da ne smakne pogled sa njegovih očiju. Dok se on nije trudio, šarao je pogledom po njenom licu, pokušavajući da zapamti svaki delić istog.

"Čoveče znaš li ti koliko ljudi poznaje mog tatu? Bilo ko može da mu javi da njegova ćerka sedi u krilu nekog matorog konja. Koliko si ti uopšte stariji od mene? Deluješ matoro."

Ućutkao ju je poljupcem, baš kao i prvi put, ostala je zbunjena sve dok nije pokušao da joj dodirne jezik svojim. Odmakla se od njega već spremna za novu partiju brbljanja.

"Ćuti mala, jebote samo na pet minuta ućuti. Brbljaš sto na sat ne mogu da pohvatam sve što kažeš, znači molim te kao brata rođenog da umukneš." Klimnula je glavom.

"Imam sasvim dovoljno godina da znam zašto te guram od sebe. Znam da ti se sviđam Julijana, nisam glup, isto tako znam da bežiš jer sam te poljubio, ponavljam, nisam glup. Još uvek si dete, ne trebam ti ja, treba ti neko tvojih godina. Poljubio te jesam, prvi put da te zaštitim, drugi put da te ućutkam jer si užasno dosadna nekada. Hteo sam da rasčistim to sa tobom."

Klimnula je glavom, malo joj je upravo povredio ponos i slomio srce ali ostala je hladna, kao da je to bilo nešto što je slušala svakog dana.

"Nisi morao ništa da mi objašnjavaš, sve sam i sama shvatila. Ovaj razgovor nam nije trebao. Ne misliš valjda da sam toliko glupa? Idem po Helenu."