Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Dvadeset sedmo poglavlje

Već je bilo kasno, devojke su se još odavno uspavale, Miloš je sedeo u svojoj radnoj sobi sa papirima u rukama. Nije shvatao da Andrea stoji na vratima i posmatra ga sve dok mu nije prišla i stavila svoje šake na njegova ramena.

"Šta te to muči ljubavi? Satima sediš ovde sam, umoran si." Nežno je poljubio njenu šaku kojom mu je prelazila preko obraza sve do usana. "Mislim da je Anđela zapravo Julijanina biološka majka. Sve se nekako poklapa, rodila je devojčicu u novembru iste godine kada smo usvojili Julišku."

Bez pardona je rekao. "Kako to? Hoćeš da kažeš da dolazi ovamo samo kako bi se približila Julijani? Jel je i Milovan umešan u sve to?" Slegnuo je ramenima.

"Možda jeste, možda nije. To ne mogu da znam, ako je već tako kako mislim, bolje da je odmah rekla. Julijana će ovako samo da se uznemiri, neće hteti ni da je pogleda. Moram da smislim način da izvučem to iz Anđele."

"Ne smišljaj ništa, direktno je pitaj. Objasni da to što radi nema smisla, ako misli na taj način da se približi Julijani onda je luda. Nemam ništa protiv nje, i protiv toga da upozna svoje dete ali na taj način ništa neće postići. Ne zna koliko je Cucika tvrdoglava." Mahala je glavom levo desno bez prestanka.

"Nisam mislio da će se posle toliko godina pojaviti na mojim vratima sa pričom kako je zbog muža ostavila dete. Navodno njen suprug je nije želeo, kada sam pitao za ime rekla je da se zove Goran. Sećaš se priče o čoveku iz škole?" Klimnula je glavom. Miloš je bio u pravu, sve ovo je jako čudno.

Andrea je sad već bila naslonjena zadnjicom na Milošev radni sto. Razmišljala je kako i treba li ovo uopšte saopštiti Julijani ili joj samo skrenuti pažnju na neke stvari.

"Miki, Cuci se opasno zaljubila, ako je i Milovan umešan u sve ovo nastaće haos. Mislim da bi najbolje bilo njoj reći neke stvari." Klimne glavom smrknuto. Došlo je i to vreme, njegova mala devojčica počinje da raste, više nije samo njegova princeza. "Slažem se, morali bi da joj kažemo. Samo nisam baš siguran kako će ona odreagovati. Sve se otelo kontroli, sreća što je nikad nismo lagali, sreća što zna da smo je usvojili. Inače bi ovo sve bilo teže, i na kraju se nama obilo o glavu."

"Svakako će se nama obiti o glavu Miloše. Bolje da joj kažemo nego da skrivamo od nje. Znaš kako ume da se zainati. Više nas u životu ne bi pogledala, a i moj i tvoj život je ona."

Tada im se u razgovor umešala Helena, nisu je odmah primetili, ali taj radoznali plavi čuperak nije želeo da bilo ko iz ove divne porodice ispašta. Odrasla je uz njih. "Ne bih da ispadnem nepristojna ali čula sam da pričate o Julijani. Jedino ona ne primećuje koliko ta žena i ona liče. Stvarno ne želim da bude povređena, ako su moje sumnje tačne, Milovanu bi bolje bilo da odmah kaže to što ima. Umešan je u sve ovo, prosto osećam, kad god ga vidim negde, laž isparava iz njega."

Gledali su zelenooku priliku na vratima, kako mrsi par pramenova kose oko prsta. "I ti si primetila nešto?"

"Primetila sam Andrea, žena je čudno i jezivo posmatra. Izgleda kao manijak kad se zabulji u Julijanu. Bolje da spasimo stvar dok još možemo. Juliška neće biti srećna ako sazna da smo i mi nešto skrivali od nje." Prišla je pa zauzela mesto na stranici Miloševe fotelje. Obgrlio ju je ostavljajući jedan sitan poljubac u njenu kosu.

"Sredićemo Helena, zašto ti ne spavaš?" Upitao je.

"Vrućina mi je, a uvek spavam pokrivena i sad ne smem da se pokrijem jer ću da se skuvam do ujutru a zbog toga ne mogu ni da zaspim. A nisam ni preterano umorna, ipak ništa ne radim da bih se umorila." Kad je Miloš ustao upala je u fotelju i ostala da sedi tako. Andrea je stajala još uvek naslonjena na sto, na licu joj se primećivala jedino zabrinutost. "Biće sve u redu ljubavi, srediću ovo."

Grlio ju je i milovao po kratkoj smeđoj kosi. "Miloše šta ako je njihov plan da odvoje Julijanu od nas? Postoji mogućnost, zar ne?"

"Nisam razmišljao o tome. Mislim da ni jedna sila na svetu ne može da je odvoji od nas. Uostalom ona uskoro postaje punoletna, zakonski staratelj joj posle osamnaeste nije potreban." Rekao je pametno, u tom je pogledao na kalendar. Bližio se prvi jul, Helenin rođendan. Automatski, njegov pogled pao je na zamišljenu plavušu u njegovoj fotelji.

"Mila, ti još malo puniš osamnaest godina. Šta bi želela za rođendan?" Time je i Andrei i Heleni skrenuo misli sa njihovog razgovora što je i želeo.

"Ne želim ništa posebno, kao i do sada, samo da su Džoni, Juca, Aca i Aki sa mnom. I naravno vi, živi i zdravi sa nama. Sve ostalo nije toliko važno." Skromnost je Helenina najlepša vrlina. Nikad nije volela preterivanje, ali znala je da njeni drugovi neće tek tako da proslave njen osamnaesti rođendan. Znala je da se sprema nešto veliko, isto onoliko veliko koliko se spremalo za Džonijev rođendan pre svega dva meseca, pa onda i za Acin pre mesec dana. Aleksa je u njihovom društvu bio najmlađi. Njegov rođendan je prvog januara, rođen je u noći dočeka Nove godine.

Drugovima je otkrio svoju ovogodišnju želju. Poželeo je da se nikad ne razdvoje i da Helena i Julijana već jednom dozvole sebi da se zaljube. To je više rekao kao šalu iako je stvarno poželeo, a kad se Julijana zaljubila likovao je u sebi.

"Stvarno mi nije bitan poklon. Bitno da smo mi zajedno i da smo srećni i zdravi. Sve ostalo ćemo lako ako imamo zdravlje." Prošle godine izgubila je baku i dedu, umrli su istog dana, samo u razmaku od nekoliko sati. Prvo baka, a onda i deda. Tada je shvatila da ako imaš zdravlje, imaš sve. Od tada postala je još skromnija.

"Hajde mila, idemo na spavanje. Doneću ventilator u sobu, možeš da se pokriješ i da spavaš a da ti ne bude baš toliko vruće." Poljubila je Andreu i krenula za Milošem u sobu.

"Lezi Helena, sada ću ja. Laku noć."

"Laku noć Miloše."