Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Dvadeset osmo poglavlje

Već sledećeg dana sve se vratilo na staro, Miloš je postao oprezniji u vezi Anđele, Andrea je bila maksimalno posvećena svom poslu, Julijana je otišla kod strica i strine, dok je Helena otišla na groblje. Obišla je bakin i dedin grob i ostavila cveće.

"Bako, nemam mira. Sve ovo što se događa u Julijaninom životu, sve ono što se dešava u mom životu, sve te sitnice i sve te krupne stvari nekako mi ne daju da dišem. Postajem umorna, Julijana je glavom međ' oblacima, zaljubljena je a ja pokušavam, kao i uvek da budem uz nju. Ne želim da bude sama, imam osećaj da se sprema nešto veliko. Sa tim njenim dečkom, ili šta je već nešto nije kako treba. Osećam da nešto skriva od nje, ali ona to ne vidi. Opčinjena je njime." Jadala se uporno izbegavajući da pomene Filipa, sa kojim bi uskoro trebala da izađe, po dogovoru. "Ma neću da krijem, uskoro treba da izađem sa najboljim drugom Cucikinog dečka. Nisam baš sigurna u vezi toga, stariji je od mene a ti si stalno govorila kako bih trebala da se čuvam starijih momaka. Govorila si kako se lako uvuku pod kožu, iskoriste i odu. Ne želim da budem ostavljena i iskorištena. Nedostajete mi, da mi kažete šta dalje, da me pomilujete. Zašto ste morali da odete? Ostavili ste me da se osećam kao siroče."

Neko je seo do nje na okvir groba. Trgla se i ugledala Filipa, mrtvog ozbiljnog. "Nisam mislio da imaš toliko nisko mišljenje o meni." Gledao je u daljinu, bio je jednako utučen, čak mu se na obrazima video trag suza.

"Nemam o tebi nisko mišljenje, govorila sam generalno za sve. Zapravo ne znam odakle ti ideja da imam nisko mišljenje o tebi ili bilo kom drugom momku, baka mi je usadila strah u kosti pričama. I zašto si prisluškivao?"

"Primetio sam te čim si stigla, prepoznao sam te po kosi. Nisam prisluškivao, hteo sam da pričamo." Klimnula je.

"Pričajmo. Šta se toliko strašno desilo da je pogodilo toliku ljudsku gromadu? Vidim da si plakao." Dodirnula je njegov obraz vrhovima prstiju. "Ničiji život nije savršen, ni tvoj, ni moj, ni naših bližnjih, mi svi nosimo nešto u sebi i to nas tišti. S vremena na vreme je potrebno da se čovek isplače, tamo mi počivaju tetka, teča i sestra. Na današnji dan su poginuli u požaru. Ovde su ti baka i deda?"

"Žao mi je zbog tvog gubitka, znam da je nekad više nego potrebno da budeš sam, razumemo se. Inače, da, ovde leže moji baka i deda."

"Ratko i Milena Ninković, baka ti je bila jako lepa i u starosti a mogu da zamislim kako je izgledala u mladosti. Ličiš na nju." Pričao je iskreno ne skrećući pogled sa slike dvoje ljudi iznad koje je bio urezan krst. "Istina, ja sam bakino dete."

Nasmejao se ali ugledavši natmureno lice ispred sebe i on se opet rastužio. "Ne budi tužna, verujem da je tvoja baka izuzetno ponosna što si njena kopija. Idemo odavde, hajde."

Odbila je njegovu ruku prekrstila se i poljubila mermerni spomenik. "Do sledećeg viđenja. Vratiću se sa nadam se, sa nekim vedrijim temama. Volim vas." Bez daljeg okretanja krenula je za Filipom, išla je iza njega posmatrajući široka ramena i hod. Milovan i on bili su slične građe, obojica visoki preko dva metra, razvijeni i istetovirani. Filip je lep momak smeđe kose i očiju, malo tamnijeg tena, dok je Milovan crnokos i malo bleđi, primećuje se i koliko slično razmišljaju u pojedinim situacijama, ko bi rekao da nisu u srodstvu?

"Filipe, Milovan nešto krije od Julijane. Jel znaš nešto o tome?" Najdenom joj je palo na pamet da on možda zna. "Stvarno ne znam. Siguran sam da iako nešto krije, krije za njeno dobro, mada ne verujem, on ne podnosi laž."

"Kako krije za njeno dobro? Laž je svejedno laž, bila ta laž dobronamerna ili ne, laž je uvek laž, kako god okreneš."

"Ne znam, Helena. Kažem ti da ne znam ništa." A ipak dobro je znao svaku Milovanovu laž, samo što ga nikad nije ocinkario, niti će a pogotovo ne zbog devojke.

"Dobro, idem ja sada kući." Uputila se ka autobuskoj stanici. Nije želela da sedi više sa njim, i on je laže, ona je to znala. "Hej pa gde ćeš? Mislio sam da odemo do Kalemegdana ili tako negde."

"Nećemo ići nigde dokle god me budeš lagao. Znaš, ono da su plavuše glupe je laž, velika laž u koju svi veruju. Samo što ja oduvek imam tu moć da namirišem laž, tako da i tu tvoju osetim. Smrdi na kilometar." Zvučalo je kao da stvarno ima tu moć, ipak nije hteo da je tek tako pusti da ode.

"Helena, to je sve za njeno dobro. Garantujem da je Milovan poslednja osoba na svetu koja bi je povredila, on bi umro ako bi je povredio. Sve što radi, radi iz dobre namere i zbog davno datog obećanja."

"Molim? Kakvog obećanja čoveče? Jel se on to poigrava sa Cuci?" U par koraka bila je ispred njega, znao je da je ljuta. Nije bio slep, a ona se nije trudila da izgleda smireno.

"Filipe odgovori mi! Da li se Milovan samo igra sa Julijanom? Ona je zaljubljena u njega, jednu suzu li pusti zbog tog kretena, i tebe i njega ću da ubi..."

"Ućuti jebote! Ne, Helena, nisam mislio na takvo obećanje. Tvoja drugarica se sviđa Milovanu, Helena nije moje da se mešam u to, a nije ni tvoje. Ne razmišljaj o tome, sve će doći na svoje. Sad ako želiš, idemo da prošetamo, ako ne želiš otpratiću te kući i više ti nikad neću izaći na oči." Prekinuo ju je u pola rečenice. Dao joj je izbor, htela je da se okrene i ode ali htela je i da sazna istinu, a to može ako mu se približi.

"Nadam se da neću da zažalim zbog ovoga. Bolje bi ti bilo da nije ništa veliko, jer ako jeste, platićeš mi. Znam da sam za tebe dete, ali platićeš mi kao niko. Neću Milovana napasti, tebe ću, jer si mu dopustio da je slomi."