Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Trideseto poglavlje

Vrata kupatila su se otvorila, na njima je stajao Dejan, kog Julijana u poslednje vreme nikako nije mogla da prepozna a još manje da ga razume.

"Za neke stvari postoji i krevet, ako niste znali. Julijana nisam očekivao od tebe da ćeš po kupatilima da se hvataš sa njim i njemu sličnima."

"Koga tačno boli ona stvar šta si ti očekivao? I da te pitam, kakav sam ja to? Slušaj me klinac, na ivici sam živaca, znači pucam po šavovima, a kad puknem budi siguran da te ni najbolji doktori sveta neće sastaviti." Spremao se da ga izudara, što zbog reči koje je uputio Julijani, što zbog odvratnog osmeha koji je držao na licu. Julijana se isprečila ispred njega i time ga zaustavila.

"Nemoj Milovane, stariji si od njega, ako ga izudaraš tužiće te, a i ovo je kuća Nikolinih roditelja, ovo je Nikolina kuća. Nemoj zbog njega." Nije mogao da porekne koliko mu je Nikola prirastao srcu, samo zbog Julijaninih priča. Odmahnuo je glavom i bez reči pogledao Dejana. "Nisi delovao kao kukavica, ali čim primaš naređenja od devojke, logično je da si papučar."

"Sada je dosta Dejane! Nemaš granica." Prvi put je nekoga udarila, uhvatio se za obraz koji je ošamarila i začuđeno je pogledao. "Normalnom čoveku jednom se kaže ne i on odustane, a tebi, idiote, peti put kažem ne i još uvek se ne menjaš."

"Šta se dešava ovde?" Ostatak društva se pojavio na vratima. Nikola kao da je znao, privukao se Julijani i zagrlio je. "Dobro mala, smiri se. Dejane, prešao sam preko svih tvojih uvreda, odlučio da ću da zaboravim to, i bilo bi tako da se ne ponašaš ovako kako se ponašaš. U mojoj kući, nemaš prava da nikoga vređaš. Prihvatio sam Milovana zbog Julijane, prihvatio bih svakoga ako njoj taj neko odgovara. To što joj se ti ne sviđaš mene ne zanima, nju poznajem ceo život tebe tri godine. Bez tebe sam mogao do sada, bez tebe mogu i od sada, ali bez nje i Helene, ne mogu. Znaš i sam gde su vrata, skupi svoje stvari i odlazi."

Malo zatečen i uvređen, u rekordnih pet minuta, napustio je njegovu kuću. "Izvini Milovane, ne znam šta se dešava u njegovoj glavi."

"U redu je, Filipe, hajmo nas dvojica. Devojke neka ostanu kod Nikole." Pogledali su se i to je bilo sasvim dovoljno da se razumeju. Nije više postavljao pitanja, Filip se sa svima pozdravio dok je Milovan ljubio Julijanu.

"Kada ćemo opet da se vidimo?" Osmehnuo se, nikad ga do sada nije to pitala. "Možda već večeras, a možda i sutra."

"Nećeš večeras da me posećuješ gospodine, tata će te ubiti. Sutra možda izađem sa Viktorom, ne verujem ni da ćemo sutra da se vidimo." Ozbiljno je rekla, čim se setila dogovora sa Viktorom.

"Ko je sad taj? Jebote odakle ih izvlačiš?" Bio je već malo ljutit.

"Brat majmune. Od strica." Nije bilo sumnje da mu je prirasla za srce, često je pokazivao ostalim momcima čija je Julijana, a ona to uglavnom nije primetila, ali ovo je bio jedan od onih njegovih ispada kada počne da viče.

"Srce mi stalo. Ljubavi, znam da smo trebali zajedno da šetamo ali nervozan sam, ne želim da te povredim. Javi mi kad budeš slobodna, dogovorićemo se kad da se nađemo."

"Zvaću te, ljubavi." Stidljivo je promrmljala. "Opet crveniš, u iskušenju sam da te prebacim preko ramena i odvedem negde gde nas niko ne poznaje. Samo što ne smem Filipa da ostavim samog sa Helenom, inače će biti beba za devet meseci." Grleno se nasmejala i još jednom ga poljubila. "Hajde odlazi, hajde ćao!" Izgurala ga je ispred kuće gde ga je čekao Filip. Još jednom im mahnula i izgubila se u kući, čula je da Milovan nešto viče zbog takvog ispraćaja ali nije se vratila nazad.

Gledao je u vrata narednih par minuta dok se Filip pored njega smejao iz sve snage. "Ona je to meni zalupila vrata pred nosom? Krava." Odvukao je Filipa odatle. "Kada si mislio da joj kažeš istinu? Teško je lagati Helenu, pametna je." Upitao je.

"Ne znam ni sam, pokušavam da ubodem pravi momenat ali stvarno mi ne ide. Bojim se da ne postoji pravi trenutak. Ali još se više bojim kako će reagovati kad čuje istinu koju joj nisam odmah rekao. Nisam računao da ću se toliko vezati."

"Nisi računao da ćeš se zaljubiti. To je pravi odgovor." Nabacio je, kao da je on kriv za to. "Misliš da jesam? Ona je dete pobogu." Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu je devojka maloletna i na sve to sedam godina mlađa.

"Hajde prestani čoveče, i ti si dete, doduše Petrino i Milanovo ali sada, ne bih da detaljišem. Vidi se da si zaljubljen. Dobro nisi skočio na onog klinca da ga biješ. Milovane, urazumi se."

Ućutao je. Filip je u pravu, zaljubio se u Julijanu. Postao je užasno ljubomoran i posesivan, a takav nikad ni sa jednom devojkom nije bio. "Moram da joj kažem, večeras. Večeras će sve saznati."

Roditelji joj opet nisu bili kod kuće, sedela je u dnevnoj sobi upravo okupana. Stigla joj je poruka od Milovana da izađe napolje. Skinula je peškir sa kose i otišla da mu otvori. "Mili? Otkud ti ovde? Uđi, hajde." Klimnuo je glavom, poljubio je i otišao u dnevnu sobu, dok je ona otišla da mu spremi kafu.

"Izvoli. Čekaj, zašto si tako snužden? Šta se desilo Milovane?" Uhvatila ga je za ruku i time naterala da pogleda u nju. Osmehnuo se slabašno, ipak, veliku stvar je morao da joj kaže. Prošao je prstima kroz njenu zamršenu kosu i povukao je na sebe da je poljubi.

"Milovane već me plašiš. Nikad ne ćutiš ovako dugo, uvek vodiš glavnu reč."

"Moramo da pričamo Julijana. Sve vreme te lažem, a ti mi sve vreme veruješ. Ne mogu da živim sa tim na srcu i da se zabavljam s tobom, u isto vreme. Nisam mislio da ću se zaljubiti u tebe, u sve ovo ušao sam hladne glave. Sve sam sjebao, i sebe, i tebe, i celu našu priču. Obećaj, da nećeš burno da reaguješ."