Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Trideset drugo poglavlje

"Jesi li dobro?" Na vratima sobe stajala je Andrea već neko vreme. "Dobro sam, dobro sam. Mama, jeste li ti i tata znali?" Andrea je udahnula duboko. "Pa sumnjali smo Cuci. Iskreno ti kažem, u poslednje vreme smo sumnjali."

"Dobro." Snuždeno se skupila uz Andreu i tako zadremala.

On je bio u kući svojih roditelja, sedeo je u dnevnoj sobi i gledao u isključen televizor. Petra je stajala iza njega, prošao je rukom kroz kosu, a već kada je pošao da ustane Petra ga je jednim potezom ruke, vratila na mesto. Sela je do njega.

"Da čujem, šta se dešava? Od kako si ušao sediš sam tako smkrnut i ne progovaraš. Šta te muči?" Mazila je njegovo lice i mirno čekala da njen prvenac kaže šta ga muči.

"Dobro sam mama, samo sam umoran. Ne brini, kasno je, idi spavaj. Ne treba da me čuvaš, već sam veliki dečak." Osmehnula se. "Milovane, ćutanjem i držanjem toga u sebi stvarno nećeš mnogo rešiti. Kaži mi šta se dešava?"

Kako bi majci rekao da je utučen zbog sedam godina mlađe devojke i reči koje mu je izgovorila danas. Nije njega zaboleo šamar, ni jedan od one dvojice. Zabolele su ga njene reči, njena izjava kako ga mrzi. Zabolelo ga je njeno ravnodušno lice.

"Upleo sam se u ovo hladne glave, sada je vreme i da malo ispaštam. Idem ja gore. Laku noć, čekaj, gde je Taša?"

"U sobi je, verovatno čita." Klimnuo je glavom i uz stepenice popeo se do sobe svoje mlađe sestre. Razlika između njih dvoje je deset godina. Anastasija je prošlog septembra pošla u srednju školu, prvu godinu je završila odličnim uspehom.

Petra je bila u pravu, Anastasija je sedela na svom krevetu ušuškana među plišanim igračkama sa nekom knjigom u ruci. Kad je ugledala Milovana nasmejala se, ali videvši njegovo lice brzo je maknula osmeh. Nije bio raspoložen, videla je a i osetila to. Ostavila je knjigu po strani i čim je Milovan seo pored nje, ćutke ga zagrlila. Oni su bili brat i sestra koji su se samo pogledom sporazumeli. Njima reči nisu bile neophodne. Dovoljan je bio jedan pogled.

"Šta muči mog velikog brata?" Zagrlila je medveda sa kojim spava pa dodirnula Milovanovo lice. "Otkud znaš da me nešto muči?" Pitao je prvo što mu je palo na pamet samo da ne bi morao da joj odgovori, jer ona ne popušta tako lako. Istera sve do kraja kako je ona zamislila.

"Ma daj Milovane, možeš da lažeš mamu ali mene ne možeš. Hajde ako mi kažeš istinu, častiću te sladoledom." Grleno se nasmejao entuzijazmu svoje sestre, ona nikad nije odustajala. Milovan nije bio ljubitelj sladoleda, ali nju nije mogao da odbije. "Možeš da me častiš sladoledom i ako ne kažem. Hajde popusti mi malo. Ne zapinji toliko."

"Znam šta pokušavaš! Ne kažeš li mi šta se dešava više nikad neću da progovorim sa tobom. Prvo danima ne dolaziš, nedostaješ mi. Onda kada dođeš nećeš da mi kažeš zašto si tako ko pokisao miš. Ne skreći mi više pažnju nego reci!"

"Rekao bih ti ali ne znam hoćeš li mi se smejati. Obećaj da nećeš i ja ću ti reći." Mrko ga je pogledala i svoj mali prst obmotala oko njegovog. "Obećavam da neću. Rešićemo sve." Bila je uverljiva, zvučala je tako.

"Znaš da sam pronašao Anđelinu i Goranovu ćerku, jel da? Rekao sam ti to." Klimnula je glavom. Milovan nije bio od onih koji dopuštaju drugima da ih prekidaju u priči. Anastasija je čekala da završi celu priču a nije ni slutila šta se dešava i kakve veze Julijana ima sa njegovim lošim raspoloženjem celo veče.

"Stvari su se zakomplikovale i to poprilično. Počelo je onda kada sam čuo da joj se sviđam, nisam znao kako bih dalje trebao da se ponašam." Stao je na kratko da pogleda njeno lice. Pomno je pratila i upijala svaku reč kao sunđer. "Završilo se onda kada sam popustio i kad sam joj dozvolio da mi se približi polako ali sigurno. Zaljubio sam se u nju. Danas je saznala da joj je Anđela majka. Sve i svašta mi je rekla, ali to nije najgore. Bila je tako hladna." Anastasija je još uvek sasvim mirno, mada sad već razrogačenih očiju i širom otvorenih usta sedela pored njega i slušala.

"Pa dobro sestrice, mogla bi da progovoriš nešto. Kao koliko je sladoleda potrebno da zaboravim to?" Stavila je kažiprst na usne kao da razmišlja. "Mnogo sladoleda. Ali ima i nešto bolje kako ne bi morao da zaboravljaš. Odeš i ispričaš joj sve još jednom. Objasniš joj koja je tvoja uloga u celoj priči i to je to. Ako te ne bude htela, šta te briga. Ne treba ni ona tebi, uvek možeš da nađeš bolju i lepšu."

"Za nekoga ko čita slatke, srceparajuće ljubavne romane u kojima je sve bajno i sjajno, ti imaš prilično zdravo razmišljanje. Svaka čast sestrice, svaka čast." Udarila ga je plišanim medvedom po glavi.

"Ti si me i navukao na ljubavne romane seronjo jedan!" Još jače se nasmejao i zagrlio žensku verziju sebe. "Hoću da me odvedeš na taj sladoled, ali da ne jedemo sladoled nego ovako nešto slatko, hm?"

"Odvešću te debeli. Ne brini, ako sam obećala i ispuniću. I to si me ti naučio, seronjo!" Opet mu se zavukla u zagrljaj. Slatko ju je poljubio pre nego što je ustao i pokrio je kao bebu. "Nisam baš toliko mala Milovane." Prevrne očima i smesti glavu na jastuk ne puštajući medveda iz ruke.

"Ma nisi, samo stežeš tog medveda kao da je on jadan kriv što moraš da me vodiš u poslastičarnicu. Hajde ne brini, častim ja. Lepo spavaj Taško." Kada se nasmeje još jednom je poljubi i okrene se da ode iz sobe. Iza sebe je čuo kako mu želi laku noć.

Razgovori sa njom uvek su mu bili najdraži, voleo ju je više nego sebe. Ona je bila njegov mali anđeo, tu nije bilo sumnje. Njeno mesto ni jedna ne može da zauzme, pa čak ni Julijana. Iako se nije složio sa Anastasijom oko toga da može da nađe i lepšu i bolju od Julijane, znao je da postoji idiotska šansa da mu Julijana ne oprosti. Onda će morati da nastavi dalje. Mora da bude spreman.