Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Peto poglavlje

Dodirnula je svoje buckaste obraze i nervozno se nasmešila. "Crvena sam? Samo mi je vrućina, prijatno ljudi." Gunđala je sebi u bradu, znala je da onaj neznanac još uvek bulji u nju.
"Cuci, da te ne poznajem, rekao bih, Bože me sačuvaj, da si se kojim slučajem zaljubila. No, ne u Acu, zaključili smo da bi u tom slučaju morali da sačuvamo tvoje dupence od čika Zokija." Namršteno ga je pogledala pa uputila pogled Heleni koja se cerekala zajedno sa Acom i Aleksom.

"Hel pod hitno im trebaju devojke, svoj trojci. Inače će da nastave raspravu o veličini moje zadnjice ili će započeti zabranjenu temu o dečku. Džoni, nastavi i odreći ću te se preko novina. Okej?" Odmahnula je glavom, njeni najbolji prijatelji su u isto vreme i njeni neprijatelji.

"Cucika, iskrena da budem i ja sam iznenađena činjenicom da imaš malenu zadnjicu. Ostatak tebe je savršen ali... Moram da se složim sa momcima." Nije uspela da odoli, zajedno sa njima i Julijana je prasnula u smeh.

"Ljudi naljutiću se. Nabijate mi komplekse ovako. Ti krvoločna barbiko prekini da se kezečiš, ošišaću te." Helenina slaba tačka je njena plava kosa, koja pada sve do dna leđa. Automatski je prestala da se smeje i započela jelo.

"Čoveče koliko se plaši za tu ćubu na glavi. Aco, Aleksa, družimo se sa dve iskompleksirane mace." Dodao je Džoni naposletku. "Ova maca ne bi bila iskompleksirana da joj ne nabijate na nos to što ima zadnjicu u pokušaju." Koliko god je pokušala da bude ozbiljna, nije joj pošlo za rukom. Nakon Aleksinog pogleda još jednom se nasmejala.

"Obožavam vas, mame mi moje. Toliko sam bila uznemirena a vi ste me oraspoložili, i to je naravno sve započeo ovaj skot ovde." Pokazala je rukom na Džonija, pravio je neke face na koje niko nije ostao imun.

"Dobro, dosta sprdnje. Julijana, šta se dešava? Primetili smo da si odsutna, Aleksandar je sinoć spavao sa tobom, niste valjda započeli ono pravljenje dece? Hoće li Zoki za devet meseci biti kum?" Naravno, Aleksa je malo nadrndan a onda kad krene da podjebava sve oko sebe, nema kraja.

"Kakva deca, kakvo kumstvo? Sanjam noćima jedan isti san. Mislim da su to moji biološki roditelji. Mami i tati nisam rekla, ne želim da ih uznemirim. Jako ih volim, ne bih preživela da me odvedu od njih." Do sada nasmejana lica, pretvorila su se u smrknuta. Znali su da je Julijana usvojena kao beba, ali niko nikad nije saznao nešto više o njenim roditeljima.

"Ljubavi, ni Miloš ni Andrea ne bi dopustili da te bilo ko odvede od njih. Iskreno, ni ti ne bi ispala fer ako bi poželela da odeš od njih. Sve su ti pružili a zauzvrat tražili samo tvoju ljubav." Džoni je pored svoje šaljive strane imao i ovu nežnu i milu, uvek je znao da da savet kad je to potrebno.

"Znam to Džoni. Hajde sve što su mi pružili materijalno, ali ne mogu da se odreknem svih uspomena sa njima. Niti mogu da bacim u vodu svu tu ljubav koju sam dobila i od mamine i od tatine porodice. Stvarno se plašim, osim vas i njih dvoje meni se ništa lepo nije desilo u ovom životu. Da barem nisam ni rođena. Zašto me posle osamnaest godina proganjaju u snovima? Ne želim ih. Moji roditelji su Miloš i Andrea. Ja sam njihova ćerka."

Muškarac za stolom pored pažljivo ju je slušalo. Znači Miloš i Andrea su imena njenih usvajatelja. Izgledao je tako nezainteresovano da niko od njih nije primetio da je još uvek tu. Začuo se i drugi ženski glas, zaključio je da je to Julijanina drugarica. "Slažem se sa Džonijem, zapravo svi se slažemo. Neću da ti govorim da potražiš te ljude ali predložiću ti da kažeš tetka Andrei i čika Milošu za san. Čika Miloš je psiholog, možda si samo preopterećena nekim problemom pa se zato to dešava." Zaključila je Helena.

"Nemam nikakve probleme Hel. Oduvek mi je bila čudna moja ljubav prema vozovima, pitala sam njih dvoje ima li to neke veze sa genetikom. Mama je potvrdila to. Kaže da su velike verovatnoće da neko od njih dvoje radi na železnici. Zamislite to, jednog dana budem koleginica mom ocu ili majci. Mislite li da bih uspela da ih prepoznam ako ih sretnem?" Motalo joj je to pitanje po glavi.

"Juliška, srećo, ne kažu džabe da je genetika čudo. Prepoznala bi i to bez sumnje. Hajde mala ne razbijaj glavu time, znamo da Miloš i Andrea ne bi dozvolili da ti padne vlas kose sa glave. Ne brini se, ti znaš ko su tvoji roditelji, to što te nisu napravili ne znači ništa. Samo se ne brini, rešiće se i ovo."

Aleksa joj se utešno smeškao, verovala je u njegove reči. Nije ni slutila da toga dana počinje njen novi život, nije slutila da će isploviti iz svoje mirne luke i uploviti u nemirne vode ljubavi. Da će zbog iste te slepe ljubavi postati otrovana, otrovana lažima svog voljenog.

"Hvala vam ljudi. Reći ću im, čak je i vreme da saznam nešto više o njima dvoma. Osvetiću im se, na najgori način. Videće šta znači ostaviti bebu u sred decembra. Videće ko je Julijana Lazukić."

Nije bilo svrhe opominjati je da ne uradi nešto glupo, znali su da će ostvariti sve što je naumila. Čim su napustili pekaru, neznanac se nasmejao nekako pobednički. Saznao je sve što mu je bilo potrebno i to bez veće muke. Psiholog Miloš Lazukić. Mora da se raspita malo o njegovom poslu i radi li od kuće. Vreme je da Anđela upozna svoju princezu.

Nije se dugo zadržavao, pokupio je svoje stvari i otišao. Bez kucanja je upao u Goranovu kuću, gde su bili i njegovi roditelji. Svo četvoro iznenađeno su ga pogledali. "Milovane sine, šta ti se desilo? Šta ti je sa majicom?" Pogledao je fleku od pepsija na majici i nasmejao se. "Pronašao sam Julijanu, ona je ovo napravila kad smo se sudarili. Nebitna je fleka, bitno je ono što sam saznao o njoj. Roditelji joj se zovu Miloš i Andrea, on je psiholog a koliko sam shvatio i ona je lekar. Prezivaju se Lazukić. Imam plan kako da upoznate Julijanu, ali moraću malo više da se raspitam o Milošu. Ispuniću obećanje tetka Anđo. Držaćete u naručju svoju ćerku vrlo uskoro."