Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Prvo poglavlje

"Smiri se Andrea, molim te. Znaš da te volim, dete možemo da usvojimo. Ne želim da se mučiš više, bilo je dosta. Svaki put ista priča. Ne ide nam ljubavi, pomiri se sa time. Toliko dece bez roditelja, zašto ne bismo usrećili neko od njih?" Slušala je svog muža kako je teši dok joj se jedna ista rečenica vrtela po glavi. "Nažalost izgubili ste bebu... Izgubili ste bebu.... Izgubili ste bebu." Nije mogla nikako da iznese trudnoću do kraja, uvek bi se na pola puta nešto dogodilo. Slamalo ju je to, više od svega je želela da bude majka.

"Ali ljubavi ja želim da rodim dete. Hoću da budem mama, hoću da se povežem sa bebom. Šta nije u redu sa mnom? Zašto ne mogu da iznesem trudnoću do kraja? Šta sam zgrešila da me Bog ovako kažnjava. Toliko pokušaja, toliko nade i opet ništa. Želim da rađam." Plačljivo je odvratila mužu i ušmrknula nos. Peti put ista priča, jednostavno Bog ne dozvoljava da bude majka.

"Želim i ja da mi rodiš bebu ali ne ide. Neću da ostanem bez tebe, nećemo više da pokušavamo. Ima toliko dece koja žude za roditeljskom ljubavi, rešićemo naš problem usvajanjem. Ne brini." Rekao je nežnim i toplim glasom. Nasmejala se pa obrisala suze, imala je divnog muškarca kraj sebe.

"Volim te Miloše." Bila je potpuno raznežena njegovim slatkim rečima. On je muškarac za poželeti.

"Volim i ja tebe ljubavi, smiri se i reci mi gde si. Doći ću po tebe, hajde." Krenula je da odgovori kad je na klupi ugledala jednu pletenu korpu sa plavim ćebencetom preko nje. Prenerazila se kad je ugledala bebu svu crvenu u licu od plača kako spava na ovoj ciči zimi. Potpuno je zaboravila svog muža koji je još uvek dozivao preko žice. "Andrea, ljubavi! Gde si, ljubavi? Jesi li dobro?"

Uzela je malenu u ruke i otkopčala svoj kaput prislanjajući je na grudi da je zagreje. Ispričala je mužu šta se dešava i rekla mu gde se nalazi. Ušla je u jedan kafić koji se nalazio s preke strane ulice i od zaposlenih zatražila da ugreju ovo malo mleka za bebu.

Ukratko je objasnila šta se desilo, raspitala se usput jel iko išta video ali ne, niko ne zna kako je beba dospela tu. Dok je hranila malenu i Miloš je stigao. Potražio je svoju suprugu pogledom a kad je ugledao prišao i poljubio je u teme.

Poskočila je sa stolice i pokazala mu na bebu koju je držala u rukama. Osmeh mu se pojavio na licu kad je video kako se Andrea smejala. Seo je na stolicu do njene, naručio kafu pa pogledao u korpu na drugoj stolici. Unutra je bio papir na kom je pisalo ime i datum rođenja bebe.

"Julijana, 12. Novembar." Pogledao je dete koje mu se nasmejalo, nežno ju je ćušnuo prstom po nosiću, malenim šakama uhvatila ga je za prst.

"Kako je slatka, Bože moj. Miloše možemo da je vodimo kući, zar ne?" Nasmejao se Andrei, bila je slatka dok ga je molila ali bio je svestan činjenice da mora dete prijaviti centru za socijalni rad.

"Ljubavi ona nije mače da je mi samo odnesemo našoj kući. Moramo da prijavimo centru za socijalni rad sve što se desilo. Ima dosta stvari koje treba da se reše." Objasnio joj je ono čega je i sama bila svesna, ali želela je ovo detence. Tužno ju je poljubila u čelo.

"Gledaj, odmah ćemo pokrenuti postupak usvajanja. Nisam rekao da je ne želim, ali moramo da rešimo neke stvari pre nego što je usvojimo. Jako je lepa beba." Rekao je tek na kraju gledajući u maleni nosić i dugačke trepavice.

"Hvala Miloše. Ona nam je očigledno dar od Boga. Kakvo ime da joj damo?" Odmotao je papirčić u svojim rukama.

"Ovde piše ime i verovatno datum rođenja. Zove se Julijana, stara je malo više od mesec dana. Kakav monstrum je mogao da ostavi dete na ovoj zimi, pa još svega mesec dana staro. Pričaću sa Banetom, odmah ćemo je usvojiti. Neću dopustiti da ostane u sirotištu."

•Januar 2001. godine•

Došao je i Božić, najradosniji Hrišćanski praznik, česnica se već uveliko spremala u domu Lazukićevih, dok se malena Julijana igrala sa plišanim vukom koji je dobila za doček nove godine, Miloš i Andrea spremali su se za porodični ručak koji će se ove godine obaviti u njihoj kući.
Miloš je gledao svoju ćerkicu kako se igra sa vukom i nešto pokušava da mu kaže. Naravno onim slatkim bebećim blebletanjem, u kome su i Andrea i on uživali. Prišao je krevetu na kom je ležala i podigao je. "Pevačica tatina, pa šta ti pričaš to? Hajde kaži nešto i tati." Udarala ga je po licu dok je on lovio njene šačice da ih ljubi. Andrea je stala na vrata i od srca se nasmejala prizoru.

"Moram da priznam, bolja si mama od mene. Ljubomorna sam." Zafrkavala ga je, okrenuo se prema njoj. "Znam da jesam. Ovo će da bude tatino dete, mamu neće ni da gleda. Videćeš."

Prevrnula je očima i oboje ih poljubila pa se odgegala natrag u kuhinju da dovrši ručak. Miloš je održao obećanje, Julijanu nisu odveli u sirotište, već tog dana je bila kod kuće. Andreina sreća bila mu je na prvom mestu, želeo je da ima dete sa njom ali nije mu bilo žao što su usvojili Julijanu. Zavoleo ju je, nije bio svestan koliko ljubavi može da mu pruži ovako maleno stvorenje. Ispada da se zaljubio u nju na prvi pogled.

Bacakao je u vazduhu i ljubio joj obraze. Bila je crvena u licu od smejanja. Osećao je koliko se vezala za njega i Andreu. Po tome je znao da će i pored straha zapravo biti izuzetno dobar otac. To je sve što on kao muškarac koji želi porodicu može da poželi. Da bude dobar otac na kog će njegova princeza uvek moći da se osloni.

Julijana je tog dana bila okupana pažnjom, što od Miloševe što od Andreine familije, svi su bili radosni što su posle toliko vremena odlučili da prestanu sa mučenjem i pruže šansu za život detetu bez roditelja.

Milošev blizanac Mihajlo prilično je zbunjivao Julijanu, kad god bi je uzeo u ruke mislila je da je to bio Miloš, ali onda bi se i on stvorio pored njih. Uživali su da je zbunjuju pa objašnjavaju ko je ko kao da ih ona razume. Sve vreme za ručkom pružala je ruke ka Mihajlovoj ženi koja je bila trudna.

"Malena, pa šta je bilo? Tebi se sviđa strina? Hajde dođi, dođi ovamo. Beži od njih dvojice, vidiš da su poblentavili, matori su." Živahno je objašnjavala slučaj svog muža i devera slatkoj bebici koja je sve vreme balavila po njenom dukseru.