Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Osmo poglavlje

Nakon kratkog tuširanja vratila se kod oca u radnu sobu. "Tata nije mi dobro, mnogo mi je vruće, osećam se kao da imam unutrašnju temperaturu. I glava me boli." Govorila je kroz suze. Imala je nepodnošljivu migrenu. Miloš joj je odmah prišao, prislonio usne na čelo pa odmahnuo glavom. "Ne znam dušo, lezi, doneću ti lek za glavu. Ako ti ne bude bolje idemo u bolnicu."

Poslušno je legla na kauč, Miloš se izvinio Anđeli i Milovanu pa izašao napolje. Anđeli se srce cepalo gledajući je takvu. "Dođi ljubavi, da zovem Nikolu da dođe? On ima lekovito dejstvo na tebe." Šalio se sa njom ali stvarno je pozvao Džonija. Već se spremao da dođe ovde.

"Zovi mamu, hoću mamu, tata." Progrcala je kroz suze. Kao da je osetila, Andrea je upala u sobu. Ugledavši Julijanu kako leži odmah je prišla. Čučnula je pored kreveta ne obraćajući pažnju na dvoje nepoznatih ljudi.

"Tu je mama ljubavi. Sunce moje, hajde, idemo u sobu nas dve. Skinućemo te, malo ćeš odmoriti i kad se probudiš bićeš kao nova. Tata ima posla sada, nećemo da mu smetamo. Ljubavi dao si joj lek?" Blago je klimnuo glavom i pomogao Andrei da podigne Julijanu. Obesila mu se oko vrata.

"Uh moraću da je odnesem gore, Anđela izvinjavam se ali ne mogu da ostavim ćerku u ovakvom stanju da se muči. Dođite sutra na prvu terapiju. Andrea, dušo ti ih isprati ja ću da smestim Cuci." Žena je klimnula glavom i zaplakala. Nije volela da Julijana plače. Nije želela da je išta boli. Milovan je postavio ruku na njeno rame.

"Gospođo Lazukić, dobro ste?" Klimnula je glavom potvrdno. "Jesam, samo ne volim da nju išta boli. Izvinjavam se još jednom i Vama gospođo, ovo je bilo neočekivano." Sve u Anđeli se slomilo. Ona drugu ženu doziva kad joj je loše. Drugoj ženi plače na ramenu, i ona je zaplakala. Ispalo je kao da samo saoseća sa Andreom ali to je bila nepodnošljiva bol.

Milovan ju je smestio u kola i pogledao je tužno. Mislio je da je ovo dobra ideja, ali nije ni pomislio kako će biti teško za Anđelu da svaki dan sluša kako Julijana drugu ženu naziva svojom majkom.

"Boli me Milovane, jako me boli. Moje jedva zakrpljeno srce ponovo se pocepalo na pola, prvo upravo sam videla suze prouzrokovane bolom na njenom licu, drugo ovu ženu zove mamom. Bolje da sam umrla nego ostavila je u onom parku."

"Tetka Anđela, moja je ovo greška. Mislio sam da je dobra ideja dolaziti ovde i saznati nešto više o ovim ljudima i Julijaninom odrastanju. Nisam pomislio da će ti biti ovako teško. Žao mi je." Rekao je nekako poraženo. Nije voleo ženske suze iako je mnogim devojkama slamao srca. Nije voleo da ih gleda uplakane. Bilo mu je draže da ga ošamare nego plaču pred njim, zbog njega.

"Milo moje, nisi ništa kriv. Super si sve zamislio, ali ovo je bio trenutak slabosti. Lakše mi je sada kad znam da živi sa ovako dobrim ljudima. Makar to ako ništa više, baš je vole, pružili su joj ono što Goran i ja nismo. To je okej. Nisu ti ljudi krivi, krivi smo nas dvoje. Reci mi samo, kako si shvatio da je ona moje dete?" Bila je zbunjena, on se osmehnuo.

"Draga moja Anđela, u ovom našem Beogradu a rekao bih i u celoj državi našoj, postoji samo jedna lepša žena od tebe i moje majke. To je Julijana, lako ju je bilo prepoznati. Original je ti. Zato sam i rekao da se malo našminkaš i staviš periku. Brzo bi te prepoznala, rekao sam da je inteligentna."

Bilo je vreme večere kada je Julijana otvorila svoje crne oči. Crna kosa, bila je rasta po crvenoj posteljini, ležala je u vešu potpuno otkrivena. Čula je korake, neko joj je prilazio. Ubrzo je videla svog Džonija kako joj se smeška. Uhvatio je njenu malenu šačicu u svoju veliku i poljubio njen dlan. "Umro sam od straha, mala."

Podigla se u sedeći položaj i onako čupava i znojava bacila se u njegov zagrljaj. Bez obzira na to što se njen znoj osetio i pravio neprijatan miris, uzvratio joj je zagrljaj, čvrsto, najčvršće moguće.

"Smrdim ko tigar, jebote." Ustala je sa kreveta čim ju je Nikola pustio iz zagrljaja. Osmehnuo se. "Hajde onda, smrdo moj idi tuširaj se. Reći ću Andrei i Milošu da si se probudila. Jel ti je bolje?" Klimnula je glavom i slatko ga poljubila u obraz.

Ni ne pogledavši je izašao je iz sobe. Hiljadu puta viđao ju je u ovakvom izdanju, često se razboljevala. Dole su pored njenih roditelja bili njeni stric, strina, brat od strica Viktor kao i ostatak vesele družine.

"Probudila se, bolje joj je, otišla je na tuširanje. Još sam u školi video da nije dobro. Rekao sam joj da ode kući, nije slušala. Ludo pa živi." Sa olakšanjem svi su izdahnuli. Helena se javila odmah posle njega.

"Bila je dobro dok nije izašla sa srpskog da preda potvrde za potpisivanje direktorki. Verovatno se uznemirila, momci pa došla je besna na čas. Nešto nam je prećutala." Zaključila je.

"Dobro, znali smo da nam prećutkuje nešto još kada se vratila na čas. Svakako nećemo da je pritiskamo večeras, samo će da joj se sloši. Ostavite, verovatno ništa vredno pomena. Da je nešto strašno, rekla bi nam. Većina učenika naše škole joj ide na živce." Aleksa je izneo svoje mišljenje, koje je zapravo bilo mišljenje svih. Julijana nije krila ništa. Doduše dugo vremena nije upala u neku nevolju, tu nikome nije štimalo. Ona je prosto magnet za nevolje.

Obukla je svoju pidžamicu na pande i spustila se stepeništem dole u dnevnu sobu. Sela je kraj Viktora koji je bio mlađi od nje svega par meseci, ali opet ponašao se kao da je stariji od nje barem pet godina. Branio ju je od svih i svega, uvek.

"Noćima sanjam jedan isti san. U njemu vidim svoje verovatno biološke roditelje. Danas je u školi bio jedan čovek, otpravnik vozova, razredna mu me je predstavila i nahvalila me. Osetila sam se čudno, kao da gledam u lice koje sam gledala u nekom prethodnom životu. Ili možda lice nekoga koga nisam videla godinama. Bio mi je poznat, kao lice onog čoveka iz sna. Njegovo lice doduše nikad nisam videla ali liče. U jednom trenutku samo sam osetila neku ljutnju, nisam više ni pogledala u tog Gorana, čim mi je razredna dala nazad potvrde pobegla sam odande."