Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Dvadeset treće poglavlje

Sedao je u kola još uvek duboko uvlačeći vazduh u pluća. Bio je to prilično naporan razgovor. Nije mislio da će ga baš toliko mučiti ali makar je dobio Julijanu na par sati. Krišom je gledao u nju, menjala je radio stanice sa dozom nervoze. Doduše i on je bio nervozan, kao da je prvi put pozvao neku devojku da provede malo vremena sa njim.

U autu vladala je prijatna tišina, naslonila se na prozor suvozača gledajući pravo ispred sebe. "Zašto si se zamislila?" Malo je pročistio grlo nakašljavajući se.

"Samo sam malo nervozna, a kad sam nervozna i spava mi se. Tako da sam sada i nervozna i pospana." Trljala je oči levom rukom, nasmejao se njenom uspavanom glasiću. "Nećeš još dugo biti nervozna, idemo u moj stan. Tamo ćemo pričati na miru a ima i sasvim dovoljno mesta da ti ne bude neprijatno."

"Imaš svoj stan? Zašto živiš sa roditeljima onda?" Sada je gledala u njega, proučavala mu je crte lica. Iako su bile prilično grube on je Julijani delovao kao najnežnije biće na svetu. "Iskren da budem, volim da budem tamo. Sećam se svog detinjstva a i volim da budem blizu majke. Vezan sam za nju i nekako mi je teško kada nije negde pored mene. Znam da to zvuči smešno jer sam već mator ali tako je."

Nabacio je onaj sladak osmeh na lice a kad je okrenuo glavu prema njoj, opet je pogledala na put ispred njih. "Zapravo to niti je smešno niti glupo, privržen si roditeljima što je i normalno. Njihov si, voliš ih i vole te, deca ipak ceo život vole svoje roditelje, isto kao što i roditelji ceo život vole svoju decu. Meni nije smešno, odrasla sam uz Miloša i Andreu ali nisam njihova, a opet me vole kao da jesam. I ja sam privržena njima dvoma."

Imao je neki osećaj da se svakom novom rečenicom sve više zaljubljuje u nju. "Ti si mala pametnica. Nego, reci mi. Kada bi imala priliku da upoznaš svoje roditelje, mislim, biološke. Jel bi volela to?" Parkirao je auto u garažu, izašli su iz auta. Još uvek mu nije odgovorila, znao je da u glavi sprema odgovor pa je nije pritiskao. Ušli su u lift, pritisnuo je dugme broj sedam.

Kada su ušli u stan, dao joj je neke najmanje papuče koje je imao i pokazao joj na dnevnu sobu. "Sačekaj me tu, jel piješ kafu?" Odmahnula je glavom.

"Dobro, doneću ti onda nešto za grickanje. Hajde uđi, ne stidi se." Ceo stan mirisao je na njega. Nije mogla da raspozna koji je parfem koristio ali dopadao joj se. Sela je na fini kožni kauč i sačekala ga. Još uvek nije ni sebi dala odgovor na njegovo pitanje.

"Izvoli. Nisam išao u kupovinu, Filip mi je sve živo pojeo. Imam samo smoki." Ostavio je činiju ispred nje na sto i seo na isti onaj kauč. Delila ih je jedna kocka da budu pribijeni jedno uz drugo. "Ne bih volela, Milovane. Povredili su me i ne trebaju mi. Nisu oni mene želeli, ne želim ni ja njih. Prosto."

Tada je shvatio da ako se upusti u bilo šta sa Julijanom, biće između dve vatre. Između Anđele i Julijane, nije znao treba li da joj kaže istinu, ili da ćuti. "Možda nisu imali izbora. Anđela je ostavila svoje dete jer ga otac nije želeo. Još uvek se leči od svega toga." Rekao je kroz uzdah.

"Žao mi je što je tako, kada si je doveo na prvu terapiju verovatno sam je rastužila onim rečima. Verovatno misli sad kako i njeno dete to isto misli. Ja stvarno nemam nameru da upoznajem te ljude, ko god da su, ali neka Anđela ne gubi nadu, sigurna sam da će pronaći dete. Jel dečak ili devojčica?"

Milovan ju je zbunjeno pogledao, nasmešila se blesavo. "Anđela je rodila dečaka ili devojčicu?" Ponovila je pitanje. "Devojčicu, sećam se kako je bila lepa beba. Kad se rodila, mislio sam kako ću imati drugaricu koju ću da branim, kojoj ću biti heroj. Ali nije prošlo puno vremena, Anđela ju je odnela." Gledao je u iste oči u koje je gledao pre osamnaest godina. Onda u njima nije video ništa, bile su to samo obične crne oči. Sada su oči pune bola, tuge, suza ali i sreće. Promrsio je njenu crnu svilenkastu kosu kroz prste, onda kad ju je držao u naručju i smeškao se njenim buckastim obrazima i maloj bradi nije ni slutio da će se posle toliko godina za tako kratko vreme zaljubiti u nju.

"Znači ti umeš da budeš i fin kad želiš. Zanimljiva činjenica." Zezala ga je gurajući njegovu ruku. "Ne volim da mi diraju kosu i kolena, zato bolje nemoj. Osim ako stvarno nećeš da te gurnem sa terase." Objasnila je nakon što ju je upitno pogledao. Ponovo je počeo da je mazi.

"Ne zanima mene šta ti voliš. Sviđa mi se tvoja kosa, a i imaš lep glas. Umalo sam se onesvestio kad sam čuo kako pevaš. Ili si se kojim slučajem zaljubila, pa si samo za njega otpevala pesmu tako lepo." Zvučao je bezobrazno, znao je da joj se sviđa, bilo je zabavno gledati je kako crveni.

"Ništa što otpevam ne posvećujem, pevam isključivo da sebe zadovoljim. Tako da ne, nema to veze sa tim. Samo volim da pevam." Odgovorila je tako jer je bilo očigledno da je zafrkava. Malo se začudio, taj odgovor nije očekivao. "Pa dobro, svako radi da sebe zadovolji. Sada, reci šta te zanima u vezi mene, ovde smo da bi se upoznali." Vrteo je pramen njene kose oko svog kažiprsta.

"Samo nemoj da me pitaš koliko sam devojaka imao, i sa koliko njih sam spavao. Na ta pitanja ne dajem odgovor, ja sam ipak džentlmen." Prasnula je u smeh.

"Važi, važi hajde idi izljubi svoj lik u ogledalu sada. Koliki ego ti imaš, prvo me pitaš jesam li tebi pevala pesmu na plaži a onda kažeš kako nije poželjno pitati te sa koliko njih si imao seks jer si ti šmeker. Čoveče divim ti se na tolikom egu."