Otrovana lažima (Julijana & Milovan)

Četrdeset peto poglavlje

"Ne brini se malena, biće sve u redu. To su uostalom ljudi koji su te napravili, nikda ti ne bi naudili." Uparkirao se u dvorište Goranove i Anđeline kuće pa Julijaninu butinu pomazio kažiprstom. "Hoće li Stasi biti unutra? Šta ako me tvoji roditelji zamrze?"

"Petra i Rade da te mrze? Ne glupiraj se molim te, oni te obožavaju skoro koliko i ja. I da, i Stasi je tu. Zašto si tako nervozna? Nisi prva devojka koju upoznajem sa roditeljima ali veruj mi da si ona koju jedva čekaju da upoznaju, obećavam ti da će ti ovde biti prijatno. Goran je malo prgav ali i ti si, lako ćeš sa njim na kraj da izađeš." Poljubio ju je u vrat nekoliko puta jer je znao da je to opušta, a nije propuštao nijednu priliku da je poljubi, zagrli ili dodirne.

"Zašto me uvek ljubiš u vrat? Kad god sam nervozna to uradiš." Konstatovala je izlazeći iz automobila. Pogledala je u kuću preko puta. U toj kući je Milovan odrastao. "Zato što se uvek opustiš kad to uradim, prija ti." Nije zaključao auto, nije bilo potrebe za tim, stao je pored Julijane pa na prozoru ugledao dve muške glave kako ih gledaju. Čučnuo je kako bi bili iste visine i slatko je poljubio. "Goran i Radovan nas gledaju kroz prozor. Ovo sam uradio da iznerviram Gorana, uvek sam ga mrzeo."

Priznao je ono što je ona mogla da oseti svaki put kada bi se samo Goranovo ime spomenulo. Prasnula je u smeh i uhvatila ga oko ruke. "Ti si blesav. Ali dobro, mrzim ga i ja. Anđelu ne mrzim, ali joj neću tako lako zaboraviti što me je ostavila kao bebu."

"Znao sam. Nju čovek ne može da mrzi nego ti praviš strašno. Kraljica drame." Njihov smeh zaorio se kućom. Izuli su se pa ju je Milovan odveo do dnevne sobe. Čim je kročila unutra Anastasija je skočila na nju.

"Cuci došla si! Nisam mislila da će ovaj trut uspeti da te ubedi. I čudno je tebe ne videti u haljini. Momci kažu da uvek nosiš haljine." Na sebi je nosila belu svilenkastu majicu na tanke bretele koja je bila upasana u crni šorc. "Tašo budeš li mi udavila devojku, kunem ti se svakog tvog dečka ću ja lično da likvidiram."

"Mhm a kao ako je ne udavim nećeš da ih likvidiraš? Ne nasedam na to gospodine." Odgovorila mu je sa osmehom jer kada je pored Julijane, Milovan nije umeo da bude ozbiljan.

"Neću mu ja dozvoliti da ti likvidira dečka. Ima i onih koji jedva čekaju njega da likvidiraju pa su ipak na lancu." Poljubila je Anastasiju pa pogledala u četvoro ljudi koji su je bez treptanja i sa oduševljenjem posmatrali. Anđeli se nasmejala, Gorana je samo streljala pogledom ne dopuštajući sebi da prva makne oči sa njega.

Milovan kao da je osetio njenu uznemirenost stao je iza nje i zagrlio je. "Opusti se, Miloš i Andrea će biti ponosni na tebe. Pruži ruku Goranu, niko ne očekuje da se izljubiš sa njima." Odmahnula je glavom, nije znala šta bi trebala da kaže. "Gorane, ovo je Julijana, Julijana ovo je Goran. Sa Anđelom mislim da nema potrebe da te upoznajem, a ovo su Milovanovi i moji roditelji, Petra i Radovan."

Milovan je u znak zahvalnosti klimnuo glavom ka Anastasiji dok se Julijana još uvek zbunjena rukovala sa Radovanom.

"Mislila sam da će doći i tvoji roditelji." Obratila se Anđela. Nekako se navikla da Miloša i Andreu zove Julijaninim roditeljima. Više se ne uznemirava toliko zbog toga. "Oni su otišli na more. Ja sam ostala zbog tebe i ovog ručka, ipak sam obećala."

"Dobro nam došla. Izvoli smesti se, ponašaj se kao kod svoje kuće. Šta ćeš da piješ? Hoćeš domaću limunadu, Petra je pravila."

"Bolje vas našla, može limunada, i sama volim da je pravim." Milovan nije stigao da sedne pored nje jer su je Anastasija povukla do sebe. "Do skoro si se ljutila zato što sam više pažnje posvećivao Julijani, sada se opet ljutiš zato što ti Julijana ne posvećuje dovoljno pažnje. Razmažena kravo."

Na kraju, nije imao druge osim da sedne do Gorana, Julijana je, ugledavši njegovu namrštenu facu morala da se nasmeje. "Ne smej se, ošišaću te." Zapretio joj je ovoga puta mrtav ozbiljan. "Dobro, ništa ja nisam rekla."

"Pa, Julijana, kako si se odlučila za Železničku školu? Koji si smer upisala?" Goran nije bio presrećan zbog Julijanine veze sa Milovanom. Ali ipak nije imao nikakvo pravo glasa, što mu je Anđela stavila doznanja.

"Oduvek sam se interesovala za vozove. Ne postoji neki poseban razlog, a i često sam sa mamom i tatom išla u Bar vozom. A upisala sam za otpravnika."

"To je jako težak posao, uopšte nije naivno koliko deluje. Jesi sigurna da želiš time da se baviš?" Gadila joj se svaka njegova reč ali nije smela da ga pljune, ipak je bila u njegovoj kući. "Znam kakav je to posao, ne moraš da mi prepričavaš tvoje doživljaje. Ne planiram da radim na železnici, kada sam upisivala mislila sam da ću se baviti time ali vremenom su mi se interesovanja promenila. Planiram da se bavim novinarstvom, tako da ću nastaviti sa školovanjem."

"Gospođice, ti to hoćeš da budeš uspešnija od mene?"

"Ne samo da hoću, nego ću i biti. A i ti ćeš da budeš uspešnija od tvog brata, zar ne?" Ćušnula je Anastasiju. "Naravno, ja ću biti neurohirurg."

"Nećemo da slušamo o vašim doživljajima sa časa biologije. Nego reci mi, Julijana, šta znači onaj tvoj nadimak? Znaš, onaj što ti je Džoni dao?"

"Milovane, koliko dugo razmišljaš o mom nadimku?"

"Otkad sam ga prvi put čuo! Mislim stvarno, on te zove plišanim mišom, šta vam to znači? Objasni mi već jednom ja nikako da shvatim." Njihovi roditelji su prasnuli u smeh. Anđela je sela na stranicu kreveta pored Julijane i pomilovala je. "Ne znači ništa, šta bi značilo? Poznajemo se od jaslica, uvek me je govorio kako sam sva plišana, kasnije smo upoznali Helenu a ona mi je govorila kako sam kao miš, pa je Džoni ta dva nadimka spojio u jedan. I tako sam dobila nadimak plišani miš."