The Lonely Track

Chapter 23.

Jamie's P.O.V.

 „Spremi se za školu, čekam te u autu." Mama je rekla i izašla iz kuće, ostavljajući me samu.

Sa tatom ne pričam, samo ponekad, kada je to obavezno. No, mama mi je rekla da ni ne trebam, kada je saznala sve što se desilo i ona je bila ljuta na njega, ali prošlo ju je to. Ipak, oduvijek svi znamo koga najmanje voli u ovoj obitelji.

Ovo sa nesrećom, njima kao da se nikada nije desilo, nije ih briga jesam li dobro, imam li traume, nisu me ni pitali. No, kako god, i dalje živim s njima.

Ustala sam se sa stolice i izašla iz kuće, zaključavajući vrata za sobom. Ušla sam u auto i mama je tipkala na mobitel, kada me ugledala, brzo ga je spustila i pokrenula auto. Čudno.

„Dušo, danas ću doći kasno kući, moram nešto napraviti u uredu." Klimnula sam glavom u znak potvrde, ne želeći razgovarati odmah ujutro. Ovo se nikada nije desilo, nikada nije ni pomišljala ostati u uredu do kasno navečer. Moja mama radi kao tajnica u poznatoj tvrtci, ali posao ide dobro, pa je uvijek dolazila kući na večeru.

Sve više počinjem misliti da nešto skriva.

„Bok, vidimo se!" Rekla je kada sam izašla iz auta, i nastavila niz cestu.

Čudno se ponovno vratiti ovdje, mislim, nisam puno izostala, no, jedino Hunter me nazvala i pitala kako sam. Gdje je kada ga trebaš moj veliki prijatelj Nick.

„Jamie!" Okrenula sam glavu i vidjela Hunter kako trči iza mene sa osmijehom na licu. Nasmijala sam se i prišla joj, primajući je u zagrljaj.

„Tako te dugo nisam vidjela." Rekla je dok me grlila sve više.

„Lijepo je znati da nekome fališ." Odgovorila sam na što me čudno pogledala.

„Što se desilo, ponovno?" Znala je da nešto nije u redu. No, sada nisam pričala o Nicku ili o Luci, već o Jasonu.

Jasona nisam vidjela od onog dana kada mi je ono rekao u mojoj sobi. Nije me nazvao, niti ja njega, nisam imala hrabrosti. Želim ga ostaviti još koji dan neka se ohladi pa onda probati nešto učiniti.

Još uvijek ni sama ne znam volim li ga ili ne. Ne mogu ga gledati u oči i lagati mu da ga volim, nikada mu to ne bi mogla napraviti.

„Jamie?!" Podignula sam glavu i shvatila da me Hunter zove. „Što nije u redu?" Pitala je s tugom u očima.

„Znaš što se sve desilo sa Jasonom, i-i onda je došao kod mene, i rekao da me voli, i-i..." Suze su same krenule, na što me primila u zagrljaj, govoreći mi da će sve biti u redu.

„Pusti par dana neka se ohladi, sve će biti dobro." Tužan osmijeh joj je osvanuo na licu i klimnula sam glavom u znak da je razumijem.

„Što misliš, je li jako ljut?" Pitala sam je, na što se pomalo i začudila.

Ne želim da bude ljut, on nije zaslužio nekoga tko mu ne želi dati svoju ljubav. Istina je da je napravio svakakve zločine no, i on zaslužuje ljubav. Ono je bilo kao iz vedra neba i nisam znala što odgovoriti, ali sigurna sam da, ako ništa drugo, barem jedan mali dio mene osjeća nešto veliko prema njemu.

„Sigurna sam da se ne ljuti jako, ako te voli, brzo će se vratiti na staro." Potapšala me po ruci i krenula niz hodnik, prema učionicu.

„Vidi, vidi, malena Jamie nam je došla u školu." Čula sam poznati glas iza sebe. Samo mi je on još falio. Okrenula sam se i vidjela Ashtona kako stoji, cereći se prema meni.

„Bok i tebi, Ashton." Odgovorila sam hladno na što je podignuo obrvu.

„Od kada si ti postala ovako hladna?" Smijao se.