Bjanka
Izležavala sam se na svom francuskom ležaju, širine dva metara i na posteljini od svile koja je fino hladila moje telo dok su sa ogromnog televizora treštali Prijatelji. Do sada dan je bio dobar a to je značilo da sam ceo dan bila zatvorena u sobi. Kao po nekom karmičkom pravilu zazvonio mi je telefon i kad sam videla da me zove najbolja drugarica Veronika, široki kez mi se pojavio na licu jer to znači samo jedno. Biće sranja noćas. Ozbiljnog sranja.
- Da?
- Ti, ja, pet mladih stripera sa Pravnog fakulteta i tri devojke koje sam upoznala juče u čitaonici danas u Sunset-u u jedanaest. Obećavam ludu zabavu. - Viki se zasmejuljila i na trenutak mi se učinilo da je pijana. To me ni ne bi čudilo obzirom da je pila votku i u toku dana, zapravo kad god bi se osećala loše. Stvarno nisam mogla da je krivim. U očima prosečnog ljudskog bića, Veronika i ja smo bile užasne.
- Da li su striperi strejt Viki?
- Da li je važno Bjanka?
- Hm, nije. Volim stripere u svakom obliku.
- Totalno rušiš stereotipe da su muškarci jedini koji objektizuju ženska tela.
- Znam to. Volim samo da ih diram ali ne volim kad pričaju.
- Tako iskrena, kao i uvek. Onda?
- Doćiću. Koji je dres kod?
- Što droljastije, samo da se momci ne bi osećali jedini izloženi. Sve u više svrhe drugarice.
- Savršeno. Nadam se novim novinskim člancima.
- Pozdravi tetku.
- Svesna si šta si rekla Viki?
- Ahaaaaa. Hajde ćaos. - odmahnula sam glavom uz cerek. Ja sam bila luda ali Veronika je bila posebna vrsta ludače. Upoznale smo se na prvoj godini fakulteta i od tad se družimo. Naše prijateljstvo nije bilo instant, zapravo prvo su nastupili njena ljubomora i moje kučkasto ponašanje da bismo kroz par predavanja shvatile da smo zapravo istomišljenice oko mnogih stvari. Nekoliko odlazaka na piće posle predavanja i evo, družimo se već devet godina godina. Studirale smo defektologiju i sada je ona zaposlena dok sam ja naravno besposlena i maksimalno uživam u tome. Novca sam imala i za bacanje a rad mi nije bio u kostima. I bolelo me je baš moje zgodno i istrćeno dupe šta ko misli.
No već je bilo kasno i ako bih htela da izgledam kao bomba - što apsolutno želim, moram da požurim sa spremanjem. Izlazila sam na žurke skoro svaki dan i idalje se nisam umorila. Prednost kod gomile novca kojim me Arnold obasipa je što nemam njegovu kontrolu i što mogu da priuštim šta poželim pa čak i da svako veče za izlazak potrošim i po nekoliko desetina hiljada eura. Briga me.
Četiri sata kasnije, zagledala sam se iz svih uglova kako bih se uverila da je sve na svom mestu. Moja prljavo plava duga kosa je bila pažljivo zalizana u visokom repu, velike alke na ušima i ful šminka. Alajner mi je istakao mačkaste oči a crveni mat ruž pune srcolike usne. Bila sam blagoslovena spoljašnjim izgledom. Ženstven profil, mali prćasti nos i visoke jagodice činili su me vrlo poželjnom jer se na moje lice nastavljalo telo koje nije mukom zarađeno u teretani a opet prirodom date duge noge i pozamašne grudi, ravan stomak i uzak struk. Izgledala sam kao bomba i koristila sam to maksimalno. Šteta što je moja ličnost bila grozna. No svakako da nisam očekivala od bilo koga da me voli pa se nisam ni preterano brinula o tome kakva sam osoba. Sebi sam bila dobra a to mi je bilo najvažnije. Uvukla sam se u zlatnu haljinu, skroz tesnu, bez brtela i kratku toliko da nisam smela da raširim noge jer bi mi se videle gaćice. Koje sam danas ipak odlučila da obučem. Iako ih ponekad ne nosim. Zašto? Odkud znam, pretpostavljam da mi se može. Tako skockana, obula sam i zlatne sandale i uzela torbicu i napustila sobu pa i dvorac u kome sam nažalost živela. No ne još zadugo.
