Ares
Moja majka Ksenia je uvek govorila da slomljeni ljudi najjače vole. Nikada to nisam razumeo a to je bila jedna od rečenica koje je često pominjala pa sam je zato i zapamtio.
Ona je niska i mršava žena, vrlo okretna i sposobna. Ona je hodajuća knjiga recepata, šaljivdžija i uvek spremna da pomogne strancu. Osim toga, bila je i oštra na jeziku i smotala bi nekog dok kažeš keks. Od kad pamtim imala je gomilu izreka, za svaku situaciju u životu po jednu i koliko god da me je to nerviralo morao sam da priznam da je skoro za sve bila u pravu. Dok sam bio mlađi to se odnosilo na drugare iz naselja, kasnije devojčice koje su mi se sviđale i sada neke malo ozbiljnije stvari.
Tokom mog odrastanja i za svaki period kroz koji sam prolazio uhvatila bi se za neku od fraza i neumoljivo je ponavljala. Dok nisam stasao u muškarca popela mi se na glavu, međutim toliko sam zahvalan bogu na njoj kao i na mom ocu jer u današnjem vremenu ludih roditelja ima i previše. Nisam bio preterano sklon pametovanju i kritikovanju mladih jer sam se sa trideset i pet godina idalje svrstavao u mlade iako sam se svega nagledao i iako se po nekim postupcima razlikujem od drugih mladih.
Moja majka Ksenia je rođena u gradu Krfu u Grčkoj kao dete stomatologa. Bila je izuzetno nadarena za školu i želela je da nastavi put svojih roditelja koji su na sredini njenih studija otvorili stomatološku ordinaciju, kad je jednog leta sasvim slučajno upoznala britanskog mangupa. Tako je opisala mog oca i to je prva stvar koju mu je rekla kad joj je prišao. Kako ni za šta u životu ne postoji ni vreme ni pravilo, godinu ipo dana kasnije rodio sam se ja u opštoj bolnici u Londonu. Moj otac Vilijam nije bio obrazovan i u to vreme je radio kao batler kraljevske porodice. Tad je to bio dobro plaćen i siguran posao obzirom da je imao nezaposlenu suprugu kod kuće i bebu. Nekoliko godina kasnije, moja majka je naučila engleski jezik dobro, završila je studije stomatologije i zaposlila se u jednoj privatnoj praksi. Tad su imali dva dobra primanja i živeli su solidno. Moj otac nikad nije hteo da napusti posao batlera i ostao je u kraljevskoj porodici do penzije u koju je otišao pre nekoliko godina.
Dok sam bio dete, često me je vodio sa sobom na posao. Sećam se da sam bio oduševljen veličinom palate i dvorištem. Nije radio baš za kraljicu već za njenog rođenog brata koji je živeo na periferiji grada ali ni njima nije manjkalo ukusa i finansija. Svaki put kad bi me poveo sa sobom, ispričao bi mi poneku priču i zanimljivost i tako mi prekratio vreme dok sam ga čekao.
Jedna od najživljih uspomena sa njegovog posla je bila kad sam već imao sedam godina. Bilo je leto, tata je radio u bašti a ja sam ležao pored njega na travi i pisao domaći. Moji roditelji su bili vrlo jasni po pitanju obrazovanja i zadavali su mi razne zadatke čak i tokom leta. Toliko sam bio u računanju da ga nisam dobro ni čuo šta mi je rekao.
- Evo ih dolaze. Ustani sine, valja da im ukažemo poštovanje. Princeza Margaret dovodi kući princezu Bjanku. - ta informacija mi nije značila ama baš ništa. Prepoznao sam princezu Margaret i princa Arnolda od Velsa. Ona je nosila očigledno bebu umotanu u belo ćebe i osmehivala joj se. Pratilo ih je nekoliko telohranitelja i približavali su se kući. Princeza Margaret je bila dobra, davala mi je slatkiše i stalno mi je namigivala. Bila je simpatična, iako mi se njen muž nije dopadao.
- Srećan rad Vilijame. Nadam se da ste dobro. Kako napreduješ Ares? - znala je moje ime i ime mog oca.
- Vaše visočanstvo, hvala vam, dobro smo. Čestitamo vam na prinovi, vaša ćerka je blagost u ovim vremenima.
- Hvala ti Vilijame.
- Hvala vam Vaše visočanstvo i čestitam. - bilo mi je ekstra neprirodno jer nisam znao kako se ispravno pozdravlja princeza ali mi se ona osmehnula i rekla da je zovem samo Margaret. - Baš je mala vaša beba? Jel mogu da je vidim?
