Azurne noći I

1.deo

"Hajde! Idemo preko pruge! Da stignemo što pre!" potrčala je ka njoj i zaustavila se na milimetar od nje pogledavši u mene.

"Oprosti. Zaboravila sam..." vratila se do mene koja sam ukopano od straha stajala i posmatrala crvenu limenu mašinu kako poput gliste prolazi pored nas i staje.

"Ne mogu ovo, Eni. Strah me"

"Molim te Rigel, konačno smo dospele ovde, ne daj da nas ovaj strah zaustavi, evo drži me za ruku i ići ćemo kroz tunele ispod šina...." klimnula sam glavom jer nemam kuda da se vratim. Zgrabile smo kofer sa ono malo stvari što smo imale i strčale niz stepenice prvog koloseka. U poslednjem momentu ušle smo u voz koji se spremao za polazak. Naše prvo more, bez ikakvih briga, bez tužnih dana i sećanja na sablasni dom u kom smo odrasle...

Smestile smo se i u trenutku kad je voz krenuo iz stanice u meni je sve zadrhtalo.

Kroz glavu mi je samo proleteo momenat kada se mama bacila pod voz povlačeći nesvesno za sobom i tatu koji je imao nameru da je spase.
To je bilo moje pslednje, ne toliko lepo sećanje, na roditelje. Žao mi je što ono nekako uvek preovlada svojom jačinom u odnosu na ona lepa.

Užasno sam se osećala, sve oko mene je bilo uzano i skučeno, gubila sam vazduh od panike koja me hvatala i svaka sitnica me plašila... Ali govorila sam sebi, stežući čvrsto ranac u rukama uz svoje telo:

"Seti se, Rigel. Da bi pobedila strah moraš ga gledati u oči" ponavljala se ta rečenica dugo u mojoj glavi dok su škriputavi zvuci starog voza izluđivalo moj sluh jer i to me sećalo na sve...

"Hej, ne misli toliko. Evo uzmi kolačiće..." izvukla je malu crvenu kutiju, napravljenu od metala, u njoj su bili njeni omiljeni kolači koje pravi otkad znam za sebe. Uzela sam jedan i kiselo se osmehnula pokušavajući da skrenem misli. Vratila sam slušalice u uši i oslonila se o prozor. Jedina dobra stvar voza je prelepi prizor izvan njega i mesta kroz koja on prolazi.

Mada to nije njegova lepota, već lepota sveta izvan njega.

Ubrzo sam sklopila oči i sve oko mene nestalo je na neko vreme u dugom snu koji me držao sve do Eninog vriska koji je označio dolazak.

.....

Udahnula sam duboko specifičan opuštajući miris. Valjda je to onaj dobro poznati miris o kom svi pričaju.

"Želim da odnesemo stvari i odmah potražimo plažu..." nasmešila se i krenula ispred mene dok sam je ja u tišini pratila, osluškujući svaki zvuk. Negde u daljini začula sam krike galebova o kojima sam do sada samo čitala u knjigama, a sad imam priliku da ih zaista čujem i vidim. Igrali su se po plavom, čistom nebu i odlazili ka moru čiji sam samo šum mogla čuti za sada.

"Stani, pridrži kofer, moram da kupim cigarete" prevrnula sam očima i otrgla joj ga iz ruku.

"Nije fer da koristiš to što nemamo nadzor za to Eni, rekla si-..."

"Znam, ali ne mogu više da izdržim. Potrebne su mi..." prekinula je lekciju koju sam htela da joj održim i otišla do prve trafike koja je bila na nekoliko metara dalje od nas.

Nastavila sam dalje sa koferom jer je sunce, na kom me ostavila, bilo isuviše jako i bojala sam se da ću se ponovo onesvestiti, pa sam potražila prvu veću palmu ispod koje bih mogla da sednem.

Lagano sam hodala, gotovo nogu pred nogu. U svoj toj vrućini koja mi je odvlačila koncentraciju nisam ni primetila momka koji mi je prišao izuzetno blizu i sa mog ramena otrgao maleni rančić u kom su mi bila dokumenta, novac i sve bitno. Ispustila sam kofer i potrčala za njim.

"Hej, ti! Odmah da si stao, svakako ću te sustići, a onda teško tebi!" nasmejao mi se u lice, a ja sam onda potrčala još brže.

Kad je shvatio da sam mu se približila, skrenuo je u malenu uličicu koja je bila neka prečica puna kanti za smeće i kutija, obarao ih je za sobom i trčao dalje dok sam ja sve to precizno preskakala. Podsećalo me na treninge, pa nije bilo nimalo teško.

Pred sam izlazak iz te uzane skučene ulice skočila sam na jednu od kanti i uspela da ga za kapuljaču povučem ka sebi....

Nastaviće se...