Azurne noći I

25.deo

Prijalo mi je to što sam bila u centru pažnje, nakon nekog vremena sam se navikla na to, Alena je bila majka puna ljubavi i pažnje prema svoj svojoj deci i njen osmeh otklanjao je i najveći duševni bol, a tek ti nežni dodiri njenih ruku...

Podsetila me na moju mamu, imala je dušu istu kao i ona, nežnu i dobru. Taj sam duh samo u njoj videla, ni u kome drugom do sada...

"A tvoji roditelji Rigel? Odakle ste vi? Čime se bave? Upoznaj nas malo..." njegov otac je upitao, blago sam se osmehnula iako su mi u očima napola bile suze.

"Ja nemam roditelje, Eni i ja smo rasle u domu..." na tren je zavladala tišina. Eni je obazrivo gledala u mene i čekala momenat u kom ću kao i uvek pobeći jer ne želim ikome da pokažem svoj bol koji i nakon svih ovih godina nije otišao. I lažu kada kažu da vreme leči, jer ono tome ne služi, samo vremenom zaboraviš, a ja bih možda i prebolela da sam ikada imala nekoga da mu ispriča sve što pamtim i sve što me tišti, ali nisam.

"Rigel, oprosti, nije zn-..." Mahir krene da ga opravda, ali ja samo blago odmahnem glavom, Alena nežno pomiluje moju kosu i to mi bude dovoljna podrška da nekako sve samo izađe iz mene, iako nemam pojma ni šta bih im rekla... Jednostavno započnem priču.

"Moj tata je bio dobar čovek, bavio se stvaranjem sreće za mamu i mene. Bar je mama tako uvek govorila..." progutam knedl u koja mi se stvara u grlu pre nego počne da me guši, te Alena sedne u slobodnu stolicu preko puta mene kako bi gledala pravo, čini mi se, u moje oči. Čim se stvorio taj kontakt naših pogleda pustila sam suzu da sklizne niz moje lice do brade.

Toliko sam u njoj osećala mamin duh da me to plašilo, a onda bih se setila... Moja mama mene nikada ne bi povredila zato i ako je u toj ženi to nešto, dobro je i nežno. Osećam to.

"Voleo je zvezde, čitav život je proučavao svako sazvežđe, svaku najmanju promenu na zvezdanom nebu. Svoje ime sam i dobila od njega, po zvezdi koja je poznata kao najsjajnija u sazvežđu Orion. Voleo je to, bio mu je hobi. Nije radio nigde, mama nas je izdržavala, toga se sećam. Rođen je sa srčanom manom, njegovo srce bilo je isuviše veliko i morao je da pazi izuzetno na svaki svoj korak, to ga je u mnogome sputavalo. Mama, u duši je bila pisac i svaki svoj slobodni momenat trošila je na pisanje i čitanje, a toga nije bilo mnogo jer je radila dva posla ceo svoj kratak život...." kad još jedna suza završi na mojoj bradi Mahirov nežni palac pređe po njoj i strpljivo ih sakupi gledajući u moje oči kao da mu je to bio posao koji je vredno odrađivao. Sakupljao i brisao moje suze.

"Šta im se desilo, oprosti što zadirem u tvoje duboke emocije, ali želim da znam" Nermin je govorio dok je Mahir odmahivao glavom i prekorevao ga pogledom no on se nije obazirao.

"Ubila se. Rekla je to jutro da ide kod bake. Nikada je nisam videla tako mirnu i tihu, uvek je kuću napuštala uz veliku gužvu, buku i galamu jer je uvek žurila nekuda. To jutro je samo izašla. Sećam se i da me poljubila kao što nikad nije, jer nikad nije stizala u toj žurbi. Grlila me dugo, sa tatom se rastala onim eskimski poljupcem i izašla zatvarajući vrata naše kuće po poslednji put. Kao da nešto nije dalo mira, zaboravila je svoju omiljenu kožnu tašnicu koja je bila već i ofucana od nošenja, jer imala je samo nju, ali je volela i cenila, bila je kupljena od njene prve plate. Tata i ja smo uhvatili prvi taksi do železničke da joj odnesemo tašnicu. Kad smo stigli tamo već na stepenicama koje su vodile do koloseka bilo je gužve. A tek oko mesta na kom je stajala ona. Uvek su je gledali i divili joj se, samo su sad pokušavali da je odgovore, da je pomaknu sa šina..."

"Rigel, ne moraš da završi priču" rekao je tiho jer od samih sam sećanja postajala sve uznemirenja i sve sam teže govorila. Gotovo sam jedva i disala.

"Tata je uspeo da je izvuče, na kratko tek da kaže po koju reč da je odvrati od toga i razneži sećanjima i uspomenama. Mislila sam da je svemu kraj, a ona je sačekala prvi voz i skočila, povlačeći nesvesno i tatu za sobom jer su se snažno držali za ruke.... Proganjalo me to što sam sve imala pred sobom i ništa joj nisam rekla, možda bi se zbog mene predomislila... Ne znam, ali znam da to nije želela. Osećam da se pokajala, znam to" obrisala sam svoje vlažno lice rukavima njegovog duksa i široko se osmehnula:

"Imam tu tašnicu idalje...."

"Dušo draga. Ne mogu ni da zamislim kako je teško nositi se sa tim, ali znam da će moja porodica učiniti sve da se pored nas osetiš voljeno i srećno. Nadam se da je već tako..." Alena je prva progovorila nakon tišine koja je nastala. Njene reči su me još više raznežile da više nisam ni imala kontrolu nad sobom.

Samo je ustala i došla do mene, ustale smo jedna naspram druge, želela sam da joj ukažem svoje poštovanje, a na kraju sam završila u njenom toplom naručju.

Baš istom kao što je bilo mamino.

"Ti si jedna dobra duša, Rigel. Jedno dobro dete..." govorila je u moju kosu i snažno me stezala oko struka i vrata gde su njene ruke bile raspoređene kako bih cela bila u njenom toplom naručju.

Baš istom kao što je bilo mamino....

Nastaviće se....