4.deo

912 52 7
                                    

Eni je bila pospana, nisam uspela da je probudim ovako rano pa sam na plažu krenula sama i ostavila joj porukicu ispod jastuka, ali tako da jedan kraj malo viri kako bi je videla. Spakovala sam peškir i kremu za sunčanje u jednu manju pletenu torbu boje nekog mladog, ne tako zrelog, žita, imala je malo žutih nijansi po sebi ali je preovladavalo ta bež boja. Dohvatila sam svoju omiljenu knjigu, koju čitam ko zna koji put u životu i nikada mi do sada nije dosadila.

Volim da je zovem svojim životnim eksperimentom, kako starim čitam je na svake tri-četiri godine tek da pomalo zaboravim detalje u njoj, ali ne i sama dešavanja jer ipak sam je znala napamet, a onda shvatim da svaki put vidim u njoj neki novi svet, neki novi pogled. Zato je i volim...

Odlučila sam da idem putem kojim sam protrčala juče jer idalje postoji nada da mi je privezak tamo.

Dok sam šetala, primetila sam da je ovaj gradić izuzetno miran ujutro i da gotovo nikog nema na ulicama što mi se izuzetno dopadalo. Uživala sam u toplom povetarcu koji je prolazio kroz moju kosu i tanku, svetloplavu providnu maramu koja mi je bila vezana na bokovima. Konačno sam došla do te uličice i krenula kroz nju dobro gledajući svaki ćoščić, ne bih li ga našla, ali kako je kraj ulice bližio tako je i moje raspoloženje padalo u vodu.

Zauvek je izgubljen izgleda, a to mi teško pada. Ipak sam snuždeno produžila ka plaži iako sam se dugo dvoumila da li da uopšte idem tamo ili se jednostavno vratim u stan. Na kraju sam ipak otišla u nadi da ću sebi skrenuti nekako misli...

Pošto sam znala da je gradska plaža uvek puna i da uvek ima ljudi, prišla sam jednom od domaćih kafića koji se tek otvarao i upitala nekoga iz osoblja da li zna za neku mirniju i skriveniju plažu na kojoj nema mnogo ljudi. Ljubazna ženica mi se osmehnula i na manje razumnom jeziku objasnila kuda da ide da bih našla ono što tražim. Zahvalila sam se i krenula u potragu nadajući se da smo se dobro razumele.

.....

Sedela sam na većem kamenu i posmatrala more u daljini. Božanstveni je to bio prizor, ali nije uspevao da mi odagna bar malo brige. Spustila sam pogled osećajući vlažne kapljice kako se od mojih očiju kotrljaju ka mojim usnama...
Dugo nisam plakala. Valjda zato što dugo nisam bila potpuno sama sa sobom i svojim otvorenim umom. Nije bilo ničega na ovom svetu što bi me nakon smrti mojih roditelja povredilo, što nije bio slučaj sada...

"Hej... Zašto plačeš?" trgla sam se i podigla pogled na prelepu plavokosu devojku sa tako nežnim i umilnim izrazom lica koji mi je odmah uneo neki mir.

"Ma... Ništa bitno..." rekla sam tiho i obrisala suze. Osmehnula mi se i prstom pokazala na mesto pored mene, klimnula sam glavom i odobrila joj da sedne, a ona je tiho progovorila:

"Šta god da te rastužila nije vredno toga da ceo odmor propadne zbog njega..." rekla je uz osmeh.

"Zar se toliko vidi da nisam odavde?" rekla sam kroz neki poluosmeh i odložila knjigu koja mi je bila u krilima.

"Pa za početak fina si, što nije manir ljudi koji žive tu..." nasmejala smo se, a onda mi je pružila svoju ruku. Na njenom zglobu bilo je desetak narukvica raznih boja i dezena, sa što sitnijim perlicama, slagale su se uz njen svetliji ten. Položaj tela joj je bio savršen, tako damski, ali opet, bila je sasvim opuštena i nekako je iz nje sevala svetlost te dobrote.

Pružila sam joj svoju ruku proučavajući je još. Konačno smo napravile kontakt očima, imala sam osećaj da sam ih negde već videla, ali to je bilo nemoguće jer znam da nikada nikoga poput nje nisam srela. Njene svetle obrve slagale su se uz njenu boju kose, koja je bila izuzetno svetla. Njene su se usne, rumene poput onih roze ruža, najviše isticale na njenom belom gospodskom licu, obrazi su joj bili pomalo ružičasti, ali ono što je definitivno činilo tri puta mlađom bile su sitne svetle petice po njenom nosu i obrazima. Podsetila me na malenu pahuljicu...

"Ja sam Nejra!"

"Rigel, drago mi je..."

"Nikada nisam srela nekoga ko se zove tako, imaš jako lepo ime..."

"Hvala" rekla sam tiho i stidljivo spustila pogled ka dole zbog čega sam imala priliku da vidim to da čitamo istu knjigu. Fizički, bile smo suprotnost jedna drugoj, ja sam bila tamna ona izuzetno svetla i po boji svoje puti i po boji svoje kose i prelepih očiju, ali mi se činilo da smo duševno bile iste osobe.

"Ha! Vidi, čitamo istu! Čak smo i na istoj strani!" govorila je radosno kroz smeh. Za razliku od mene bila je mnogo druželjubivija i otvorenija, u njenim se očima ocrtavala životna sreća i to da je odgajana sa puno ljubavi koju sada rado deli bez škrtarenja.

Na glasan smeh momaka iza nas smo se obe tegle i okrenule u pravcu izvora smeha.

"Amm... Ovo je moj stariji brat Mahir, a ovo je njegov najbolji drug Ziad..." izgovorila je kada su se na stenu popela još dva momka.

"Zdravo" rekao je predpostavljam Mahir. Bio je izuzetno lep, savršeno građen, da, bio je prezgodan i to je ono što je bilo najviše pažnje na prvi pogled, ali ono što je meni još zapalo za oko bio je njegov nežan, mada opet zavodljiv, šmekerski nastrojen pogled. U tom pogledu mnogo se nijansi plave uplitalo, ali definitivno je preovladavala azurna nijansa, kao i kod Nejre...

"Zdravo, ja sam Rigel, drago mi je da vas upoznajem." rukovala sam se sa njima, a onda sam vratila pogled na Nejru.

"Hoćeš li da se spustiš sa stene, dole kod nas?" upitala me, a ja sam nakon par trenutaka premišljanja i nesvesnog buljenja u Mahirov očaravajući osmeh samo nemo klimnula glavom. Čim mi je došlo do mozga šta radim spustila sam pogled brzinom svetlosti i izgubila se potpuno, govoreći...

"Zašto da ne..." slegla sam ramenima.

"Vidimo se onda dole..." izgovorio je Ziad i u trku se zaleteo ka ivici stene. Uplašeno sam napravila korak ka njemu ne znajući da i inače ovu stenu koriste za skakanje.

Mahir me nežno uhvatio za lakat i time zadobio moju potpunu pažnju.

"Ne brini, on inače to radi. Neće mu biti ništa.." klimnula sam glavom idalje povremeno gledajući uplašeno u liticu. Nejra je veselo strčala niz malu stazicu koja je vodila niz stene, a ja sam ostala sa Mahirom koji se ponudio da mi pomogne oko stvari. Uzela sam torbu i knjigu, a on je pokupio moj peškir sa zemlje.

"Izvoli..." osmehnula sam se i uzela peškir iz njegovih ruku. Intenzivan pogled njegovih azurnih očiju bio je neizbežan, nije ga micao s mene neko vreme, a onda ga je, kad sam mu pogled uzvratila, stidljivo prekinuo spuštajući glavu ka zemlji. Propustio me ispred sebe i ubrzo smo sišli niz stenu.
Na donjem delu plaža je bila još lepša, a ono što joj je posebno dodavalo lepotu bile su školjke na svakom milimetru nje.

Nastaviće se...

Azurne noći IWhere stories live. Discover now