Azurne noći I

3.deo

~Adam pov~

"Ubija me glava..." rekao sam kroz zube dok sam se lagano spuštao na krevet. Krenula je gromoglasni da mi se smeje i prišla mi pružajući ruku ka mojoj glavi da bi pogledala ranu, umirio sam se da ne bi nešto svojim trapavim rukama zeznula zbog čega bi me bolelo još više.

"Nejra budi pažljiva"

"Ma, ko ti je kriv, kad si kreten. I kako se to desilo na kraju krajeva?"

"Ma glupa opklada."

"E pa kad je opklada sad kukaj" rekla je i naprskala malo alkohola da bi dezinfikovala ranu. Zasiktao sam tiho ali joj ništa nisam rekao. Sela je na krevet do mene i poljubila me u obraz.

"Biće to dobro, bato" rekla je i prekrila ranu. Sedela je tu još neko vreme dok sam ja buljio u jednu tačku i razmišljao o neznanki tamne kose bolje neke ukusne čokolade i tamnih očiju.
Kako sam samo ispao glup! Zašto li sam prihvatio izazov, kako mi je došlo u glavu kao dobra ideja da se tako dokazujemo!?

Šta ako je sretnem opet? Neću smeti da je pogledam u oči koliko se glupo osećam, na sve to me i zverski dobro prebila. A prelepa je. Kao anđeo.

Ta njena duga tamna kosa koja je bila vezana u neurednu punđu, bila je nešto neodoljivo što je njenom licu dalo nekako svežinu i učinilo je mlađom. Tako sam bio mamuran od udarca da mi se sve mutilo i jedva da sam je čuo, ali sam znao odmah da lepšu nikada nisam video u svom životu.

Tek kako me gledala tim okicama malog Bambija...

"Hej kuda si odlutao?" ustao sam u sedeći položaj i sa noćnog stola dohvatio rukom maleni privezak koji joj je otpao sa ranca. Nejra se protegla do mene da ga malo bolje opazi i prošaputala:

"Šta je to?"

"Ah.... Jedina stvar koja me podseća na nju..." na privesku su bile dve zvezde i inicijal "R" verovatno njeno ime, pitam se kako li se zove taj mali anđeo...

"Zacrveneo si se?" upitala je prelazeći prstom po mom obrazu. Odmahnuo sam glavom i ustao sa kreveta. Prišao sam polici i okačio ga o ključeve svog auta, a onda sam ga opet gledao neprestano nekoliko minuta.

"Sviđa ti se?"

"Nema od toga ništa..." rekao sam tiho i slegao ramenima spuštajući ključ nazad na policu.

"Zašto to misliš? Nema devojke koja nije zaljubljena do ušiju u tebe Adame..."

"Napravio sam glupost i znam da jedna takva devojka neće preći preko nje, a da sam samo malo bolje razmislio glavom pre nego što sam išta učinio možda bih i imao priliku da provedem par lepih trenutaka sa njom..."

"Pa budi slatkorečiv i fin, da se iskupiš?"

"Misliš da bi upalilo ako joj objasnim?"

"Mislim da bi...." klimao sam glavom dok su mi misli bile pune raznih dešavanja, zamišljao sam naš razgovor i nije mi se dopadalo to kako on teče u bilo kom smislu. Šta god da sam joj rekao uvek bi scena završila tako što me osuđujuće pogleda i samo ode.

~Rigel pov~

"Ne, ne, ne..." tiho sam šaputala prevrćući ranac. Nigde ga nije bilo! Pogledala sam svaki pedalj celog stana i nije ga bilo, privezak koji sam dobila od tate i mame za svoj deseti rođendan, bio je jedina stvar koja mi je ostala od moje porodice nakon što su me odveli u dom.

"Polako Rigi, možda se otkinuo kad si ga jurila, verovatno je na tom putu. Sutra ćemo ići istom putanjom pa ćemo ga naći...." govorila je mirno, ali taj mir je u meni budio bes.

"Ne razumeš! Do sad ga je neko sigurno uzeo prošao je čitav dan, Eni! Ne mogu da verujem da sam ga tako glupo zakačila na ranac, nije trebalo da ga skidam sa ključeva stana, glupa sam!" vređala sam sebe dok sam i dalje proveravali ranac u nadi da sam se prevarila i zaboravila ga u malom od džepova.

"Nisi glupa. Ko zna zašto se to desilo i zašto je dobro što se desilo ovako...."

"Ni u kom slučaju ne možeš da mi kažeš da je dobro što je jedina stvar od moje porodice izgubljena i da to donosi nešto dobro za mene..."
sela sam snuždeno na krevet i gurnula ranac na pod.

"Naći ćemo ga..." rekla je utešno i postojala me po ramenu. Ugasila je svetlo u mojoj sobi, a ja sam nevoljno legla u krevet pokušavajući da ne razmišljam i ne ubija sebe time. Ali mi nije išlo. Ubrzo je moja nervoza prešla u nesanicu i do kasno u noć sam buljila u jednu tačku...

Nastaviće se...