Azurne noći I

33.deo

~Rigel pov~

Sedela sam u kancelariji svog šefa preumorna za bilo kakav zadatak, slušala sam ga pažljivo, ali sve što sam mogla čuti bile su neke gluposti i trabunjanja. Užasno se osećam, ne mogu da prestanem da mislim o Mahiru i njegovom izrazu lica, gotovo da ga sanjam noćima u nazad i ne mogu da se samo smirim i zaboravim.

Da mogu najradije bih pobegla sama od sebe.

"Ovo su tvoja dokumenta za zadatak..." uzela sam fascikli i otvorila je, u njoj se nalazila nova lična karta zajedno sa dva pasoša i par uverenja o mestu rođenja i prebivališta.

"Angelina Šandorova..." naglas pročitam ime sa lične karte čisto da mi uđe u uši, jer od danas sam to ja. Ugledam još hrpu papira koju mi daje u ruke. U ostalim fasciklama bili su CV i moje falsifikovane diplome koje sam trebala da odnesem u firmu u kojoj je započinjao moj tajni zadatak.

Pokupila sam sve nakon jasno izrečenog plana i izašla iz kancelarije. Sve ove dane sa Eni sam se najmanje viđala. Makar je ona dobila srećnu priču...

~Mahir pov~

Ponovo sam sedeo u svojoj fotelji i naizgled živeo isti onaj svoj stari ledeni život bez i jedne mrvice lepote i nežnosti u njemu.

Teško mi je bilo da priznam, ali više sam patio za tim što nije pored mene sada nego što se desilo to što se desilo.

Nasuprot svemu, ja verujem u to da se pokajala i tako bih je sad rado sakrio u svom zagrljaju od osude drugih. Na kraju. Nisam rekao Nerminu i Aleni pravu istinu, misle da je tu bio samo jedan bedni poljubac...

Nisam imao srca da je osramotim u njihovim očima, ili zapravo samo nisam želeo da zauvek uništim mogućnost da se sve vrati na staro, da nekada u dalekoj budućnosti budemo porodica. Osećam se kao bednik kad mislim o tome da želim porodicu sa njom i nakon svega, ali negde duboko u sebi znao sam da je ona ta. Ili ona ili nijedna.

Samo pored nje moje telo nije osećalo težinu ovog sveta i njegove mane, bez obzira na Adama i nju, bio sam srećan na neki sasvim drugi i posebniji način.

Osećam se poraženo poput najvećeg gubitnika, nisam uspeo da sačuvam to do čega mi je stalo. Šta ako ja nisam bio dovoljan? Šta ako sam grešio tamo gde on nije...

~Rigel pov~

Lagano sam hodala ka "svojoj" kući u potpuno nepoznatom gradu u koji sam poslata, nikoga nisam znala, niko me nije znao i jedino sam prazninu osećala u sebi.

Kad sam je našla prema adresi koju imam, zastala sam, pogledala je dobro, sa svih strana, bila je nešto što definitivno sebi ne bih mogla da priuštim do sada, ali nakon ovog unapređenja, možda se to i promeni.

Bila je tako lepa, ali je nepoznata za mene, i sva njena lepota zbog toga padala je u vodu, ipak prinuđena sam na to da mi ovo mesto neko vreme bude dom jer to je cena koju plaćam za novi posao. Moje dve najvažnije osobe u životu, moja Eni i Simon, znaju samo da sam na poslu i da radim, ali ne znaju šta i gde.

Osećam se usamljeno, mada, ta samoća mi sada na neki način najviše i treba.

Nastaviće se...