Azurne noći I

7.deo

"Malo ti je dosadno?" upitao je kada se vratio do ležaljke, osvrnuvši se oko sebe na sve ljude koji nešto rade osim nas.

"Malo" rekla sam pokazujući prstima koliko je to moje malo tada bilo. Pružio mi je ruku i rekao:

"To nećemo da dozvolimo, hoćeš da se prošetamo malo?" u njegovim očima ocrtavala se neka sigurnost, meni potpuno nejasna, jer kako bi neko mogao verovati strancu, ali ja ovom izgleda verujem. Dala sam mu svoju ruku i dozvolila da mi pomogne da ustanem.

"Kuda me vodiš?"

"Pogledaj, vidiš onaj tamo rep plaže u daljini?" začkiljila sam se u to mesto jer je bilo isuviše daleko da bih ga gledala normalno.

"Vidim.."

"Tamo ima jedna tako dobra poslastičarnica, idemo na sladoled?"

"Volim sladoled!" rekla sam kao malo dete što mu je namamilo osmeh, ponovo neki pun misterije. Krenuli smo ka toj poslastičarnici bez da se ikome javimo, a i niko nas nije video, što je bilo sasvim okej jer i tako ih do sada nije bilo briga da li je nama dosadno ili ne.

U početku među nama je vladala tišina, mada sa njim ta tišina nije stvarala nelagodu, nekako me više opuštala, ali želela sam da razbijem tu njegovu misterioznost i malo razjasnim njegovu ličnost u svojoj glavi zbog čega sam ja bila ta koja je prva progovorila:

"Hajde da se malo bolje upoznamo? Čime se baviš, šta studiraš možda, koliko godina imaš... Neke osnovne stvari?"

"Mhm..." rekao je i sageo se iznenada, kad je otvorio dlan u njemu sam ugledala veliku narandžasto smeđu školjku sa prelepim šarama bele po sebi.

"Kako si uspeo da je vidiš od toliko kamenčića raznih boja?"

"Zapala mi je za oko, uvek se nađe taj jedan u milion koji čoveku prosto zavrti um da ne zna gde se nalazi..." izgovorio je tu rečenicu kao da iza nje stoji neka poruka, ali opet... Možda ja samo umišljam.

Bili smo već izuzetno daleko od ostatka naše grupe, a na plaži više i nije bilo ljudi jer je već sedam uveče tako da smo imali sav mir ovog sveta.

"Imam dvadest pet godina..."

"Izgledaš mnogo ozbiljnije, iskreno očekivala sam makar trideset."

"E sad se osećam matoro...."

"Ne, nemoj pogrešno da me shvatiš! Ti si jako mlad i lep, nisam ništa loše mislila..." zapletem se u svom pravdanju dok mi se on već zabavljeno osmehuje. Podigao je svoje pune smeđe obrve i moju ruku koja je bila u njegovoj podigao u ravni sa svojim prstima i zagledao se u moje prste:

"Ona misli da sam ja mlad i lep" izgovorio je bacivši kratak pogled ka meni.

"Pa... Jesi, nisam lagala"

~Mahir pov~

Njen stidljiv povučeni kikot mi je bio nešto najslađe na svetu. Bio sam očaran, tom njenom slobodom u neku ruku.

"I šta još?" skrenula je ponovo pogled sa mene i pokrenula drugu temu.

"Dosadna su ta regularna pitanja. Upoznaćeš me kroz moje postupke i ne brini nisam neki psihopata, a još sam manje neko ko bi mogao da naudi biću poput tebe..."

"Kakvo sam ja to biće"

"Umiljato i nežno. Prosto čoveku bude milo oko srca da te gleda u te tvoje čokoladne oči dok se smeješ, a stalno si nasmejana. To nema mnogo devojka..."

"Ne osećam se tako posebno..."

"Nadam se da ti sa mnom nije takav osećaj." slegao sam ramenima i prišao joj.

"Ne znam, nedefinisan si mi." osmehnula se poput malog đavola spremnog da me na svakakve muke stavi, ali ja ni pored toga nisam odoleo tim iskušenjima. Primakao sam joj se za još taj jedan sićušni korak koji nas je delio, odmah sam u tim crnim očima video paniku, ali joj se odupirala, izdigla se na prste i tad sam izgubio razum. Svojim mekim usnama otisnula je blag poljubac o sam ugao mojih, ali ih nije dotakla. Obazrivo sam spustio ruku na njen struk pridržavajući je da ne bude svom težinom na svojim prstima, kako bih joj olakšao da mi što duže bude ovako blizu.

Lagano je prstima krenula da šara po mojim rukama, od samog zgloba do ramena, taman kad je do njih došla obavila je svoje ruke oko mog vrata: "Je li taj sladoled u blizini ili smo idalje jako daleko?"

"Iza tebe je" prošaputao sam jedva pomičući usne jer nisam želeo da je pustim da igde ode. Okrenula se na sekund da pogleda i uveri se u moje reči, a onda se spustila sa svojih prstiju na celo stopalo. Nežno me uhvatila za ruku i povela me ka izlasku na šetalište, nisam se bunio.

"Mahire! Pa gde si ti momče?" začujem Armanov glas čim se pojavimo u dvorištu poslastičarnice.

"Armano, drago mi je da te vidim. Jesi li bolje sada?" čim je videla nekog nepoznatog zastala je i pustila me da sada ja budem taj koji vodi nju, dobio sam jedan začuđen pogled jer sam sad govorio jezik koji ne razume, pa joj ništa nije bilo jasno.

Zastao sam rukujući se sa starijim čikicom koji mi je čitav život bio kao drugi otac.

"Bolje sinko, ne može mi jedna srčka ništa. Nego, vidim da imaš društvo... I to neko stidljivo." nadvirio se da je bolje vidi.

"Kaže da si stidljiva, ali želi da te upozna." klimnula je glavom i pružila mu ruku koju je on rado uz osmeh prihvatio.

"Rigel, drago mi je." rekla je tiho, on je samo prebacio pogled na mene i upitao:

"Strankinja?"

"Ne još dugo" potapšao me po ramenu i dalje držeći jednu njenu ruku:

"Momče, prelepa je, hajde uđite, uđite..." propustio je mene i nasmešio se njoj govoreći joj da ima anđeosko lice, ali zbog toga što ga nije razumela samo se zbunjena smeškala.

"Idemo gore" rekao sam Armanu koji je samo nemo klimnuo glavom i nastavio da čisti.
Pela se za mnom prateći me u stopu. Izveo sam je na terasu i krenuo ka svom omiljenom mestu dok je ona oduševljeno posmatrala.

"Prelepa je..." izgovorila mi je dok sam joj izvlačio stolicu. Sela je, a onda sam i ja seo odmah preko puta. Zagledao sam se u njeno lepo lice i očarano oslonio glavu o svoju šaku.

"U pravu je, znaš?" okrenula se ka meni zbunjeno i pogledala me upitno.

"Imaš anđeosko lice" osmehnula se, a ja sam blago pružio ruku ka njemu i kad je na nju spustila svoju samo sam je približio usnama i otisnuo nežan poljubac o nju. U tom momentu zazvonio mi je telefon:

"Oprosti" rekao sam i javio se idalje držeći njenu ruku, čim je začula Enin glas ustala je i prišla mi čučnuvši pored mene kako bi oslušnula naš razgovor.

Nastaviće se...