Azurne noći I

Epilog

~Rigel pov~

Neko vreme je stajao pored prozora bolničke sobe, okrenut leđima i jedino što sam mogla čuti bilo je zamišljeno disanje. Bili smo tu pet sati i sve to vreme nije se osvrnuo da išta izgovori ili učini.

"Hoćeš li mi ikada oprostiti?" bilo je pitanje koje mi se vrtelo neko vreme u glavi sve dok sam gledala u njega. Samo me pogledao beznačajno preko ramena i duboko udahnuo.

"Ne znam. Najviše bih voleo da mogu da kažem da te mrzim, da si mi odvratna i da mi se gadiš.." napravio je malu pauzu u kojoj je lagano došetao do kreveta, izvukao je jednu ruku iz džepa svojih pantalona i spustio je na stakleni naslon stolice, privukao je bliže krevetu i seo na tu jednu jedinu stolicu koja je bila tu u sobi.

"Volim te, ali bio bih slabić kada bih te tek tako pustio nazad u svoj život Rigel. Niko mi više tuge u život nije doneo, a opet nikad više nisam voleo..." suze su mi ispunile oči toliko da mi se i vid zamaglio. Kada je doktor ušao u sobu regularno, prekinuo je naš razgovor. Obrisala sam vlažne oči i pogledala ga ponovno iako je doktor pričao o mom oporavku, koji je valjda meni preči nego njemu, ali samo ga je on pažljivo slušao.

Spustio je moje nalaze na ivicu kreveta i tu ih zakačio širokim stvarčicama nalik štipaljkama. Ponovo je spustio pogled na mene, dok ja svoj nisam ni micala sa njegovog lica. Tako bih ga sada zagrlila i poljubila, a znam da mi to ne bi dozvolio. Čak me ni ne gleda onako kako me gledao pre.

Ustao je na tren i pomislila sam da će da ode zbog čega sam se malo ispravila. Ruku je spustio na moje grudi i samo me zadržao njome da mirno ležim. Svukao je svoj sako i prebacio ga preko stolice. Otkopčao je dugmad na rukavima svoje košulje i oni su ubrzo postali labavi toliko da je mogao bezobavezno da ih podvije do laktova. Skinuo je kravatu i popustio dva dugmeta od vrata ka grudima. Pitala sam se šta radi, ali mi je ubrzo postalo jasno. Rukom je dotakao blago moje lice i pomogao mi da se pomakne u svoju levu stranu. Seo je na krevet i oslonio se o moj jastuk. Odmerila sam ga dobro sve dok mi rukom nije potapkao svoj stomak.

Na mom se licu odmah nacrtao krupan osmeh, iako me sve bolelo nisam ga krila. Odmah sam spustila svoju glavu na njegov stomak i čvrsto sklopila oči grleći ga. Dvoumio se dugo, ali je na kraju spustio svoje ruke na moju glavu. Jedna je krenula ka licu dok je druga nestala u mojoj kosi.

"Nisam ti oprostio i nismo ovde zaboravili sve. Ali želim da se oporaviš i budeš mi opet ravna u bitkama koje nismo završili..."

"Obećavam da ću dati sve od sebe da se te bitke nikada više ne otpočnu..."

~Piščev pov~

Sačekao je samo par minuta da ona utone u san, jer nije joj mnogo trebalo u rukama voljene osobe. Tu noć je poslednji put poljubio tako da niko ne zna, pa ni ona sama. Morao je ostati pri svom, morao je da drži do sebe jer ona je pogrešila i zaslužila.

Ali onaj skriveni deo njega koji je teška srca ostavio samu u ranama i bolu, idalje je voleo. Samo to nikome nije smeo da prizna pa ni samom sebi. Ušuškao je nežno svojim rukama koje su po njenoj koži prelazile sasvim lagano pamteći joj svaki milimetar.

Ništa više nije rekao. Samo je otišao znajući da će ga tražiti, bio je uveren u to da ona neće odustati od njega i to je sve čemu je težio. Želeo je da je natera da mu dokaže da je vredna svake suze, svakog bola i protraćenog dana na koje će naići oboje u budućnosti u žudnji i patnji jedno za drugim. Želeo je da ponovo sretne onu staru, a zaljubi se u neku sasvim novu Rigel.

Zato je pustio. Iako je postojala ta sumnja da je nikada više neće videti, on se čvrsto držao toga da će mu jednog dana dotrčati u zagrljaj i ponovo ga voleti kao da je jedini muškarac na svetu u njenim mislima i njenom srcu.

Žudeo je za tim da joj nekada bude jedini...

Adam je voleo Rigel, nikad na način na koji je to Mahir činio, ali ju je ipak voleo, bez obzira na to odrekao se te ljubavi i odlučio da potraži način na koji će mu brat i porodica oprostiti za njegovu jedinu i pravu ljubav koju nije smeo da ima.

Smatrao je sebe nedostojnim ljubavi pa je jednostavno lakše bilo sakriti je i nastaviti dalje.

Nakon nekoliko godina, Mahir je svojim velikim srcem oprostio Adamu i pronašao za njega malo prostora u svom životu. Za to vreme niko nije znao koliko velike stvari se dešavaju unutar Rigelinog mladog i neiskusnog života, za njih ni sama nije bila spremna ali se borila...

Sve dok tri zvezde ponovo nisu sklopile svoje sazvežđe.

~Kraj prve priče~