Ti si moja! »h.s »z.m

Chapter 42

Charlotte P.O.V

Ustajem iz kreveta i spremam se za pocetak novog dana.

Prilazim prozoru i posmatram osuncani London. Ponovo ovdje. Ponovo u gradu za koji sam mislila da je pravi za mene.

Ali sam se prevarila.

Kuc. Kuc. Kuc.

"Udjite!"

Vrata sobe se otvaraju i ulazi mlada sitna djevojka sa mojim doruckom. "Gospodjice, izvolite."

"Hvala vam." Nasmijesila sam se i ona izlazi iz sobe.

Prilazim krevetu i sjedam na njegov cosak. Uzimam telefon u ruke i vidim da imam propusten poziv.

Mama.

Okrecem njezin broj i prislanjam telelefon uhu.

"Charlotte?", odmah se je javila.

"Molim mama?"

"Pa zasto se nisi javljala? Imas li pojma koliko sam se samo brinula?"

"Sinoc kada sam dosla bila sam umorna. A tek sam sada ustala.."

"Da." Izdahnula je. "Brinem se za tebe Charr", rekla je thim glasom.

"Nemoj, mama", rekla sam. "Da nisam bila spremna ne bih se ni vracala. A i koje su sanse da ga sretnem u ovlikom gradu? Nikakve!"

"Da znam. Ali ne mogu zaboraviti kakva si bila zbog tog decka, kada si se cak kuci vratila.. Ne zelim da te opet povrijedi.."

"I nece." Izdahnula sam. "Nas dvoje smo zavrsili. On sada ima svoj zivot, a ja imam svoj. To je gotova prica."

"Da, da", promrmljala je. "Ako ti tako kazes."

Nasmijesila sam se. "Kako si ti?"

"Dobro sam", brzo je rekla. "Krenula sam na posao i spremam se da izadjem iz kuce.."

"Kako si ti sto se svega tice?"

Uzdahnula je. "Tek se sada osjecam bolje. " Njezin glas je poceo da drhti.

"Mama?", prosaputala sam. "Je li places?"

"Ne duso", rekla je tiho smirivajuci glas. "Samo ne mogu ti se dovoljno zahvaliti sto si mi ukazala na sve moje pogreske i sto si mi oprostila za sve. Nemas pojma koliko te volim, duso."

Nasmijesila sam se, a jedna mi se suza spustila niz obraz. "I ja tebe mama."

"Ajde onda sada moram ici da ne zakasnim, pa se cujemo veceras, u redu?"

"Da." Uzdahnula sam. "Volim te, mama."

"I ja tebe, duso."

Cim zavrsavam razgovor sa mamom spustam telefon na krevet pored sebe i zapocinjem da jedem dorucak koji mi je djevojka maloprije donijela.

Naglo me je trznulo necije kucanje na vratima. Ustajem i polahko otvaram vrata. Najednom netko gura vrata i grabi me u svoj zagrljaj.

Poznati miris me opkruzuje i jos je jace stezem rukama oko struka.

"Pa zeno draga!"

Nasmijesim se. "Od kud znas da sam dosla?", upitala sam je.

"Tvoja mama me je jutros zvala kada joj se ti nisi javila", odgovorila je Vicky.

"Da, da", promrmljala sam. "Nisam ni trebala sumnjati da ce potjeru napraviti kada se ne budem javila pet minuta."

Vicky je usla u sobu i sjela na krevet. "Onda? Od kud ti? Godinu dana te nije bilo.."