A.M - h.s

23. Twelve months a year

''Ugh. '' hodala sam gore-dole po dnevnoj sobi. Bila sam iznervirana i ne znam dali je to zbog toga što uskoro počinje turneja ili zbog toga što me Harry nije prestao zvati i slati poruke od kad sam otišla onog dana. 

''Stvarno moraš prestati.'' komentirala je Autumn, a ja sam samo slegnula ramenima. 

''Prestati s čim? Rekla sam ti sto puta da ga volim, ali ne želim mu dati drugu priliku. Vrijeme nije pravo i on nije za mene. '' rekla sam te sam sjela na tepih. Uzdahnula sam. Matt je mirno promatrao situaciju, čekajući trenutak kad će se moći ubaciti i reći mi da sam u krivu.  ''Želim biti sretna. Ne želim biti sama. '' 

''Znači želiš biti sretna? Onda prestani dopuštati da ti najmanje stvari pokvare dan. Prestani se žaliti na to kako si sama, iako si okružena ljudima koji te vole. Nemoj dramiti. I prestani trošiti vrijeme na razmišljanje što je moglo biti da je bilo i nastavi dalje ili mu oprosti. Jedno moraš učiniti. Ne možeš stajati na mjestu i ništa ne poduzeti jer tako nećeš biti sretna. I zadnje, dopusti sama sebi da budeš sretna jer to zaslužuješ.'' Matt se ubacio. Nekad stvarno počinje glumiti nekoga pisca ili nešto takvoga. Mogao bi knjigu početi pisati, sigurna sam da bi se sve kopije prodale. 

''Znaš da je Matt u pravu. Nazovi ga. Nađite se. Razgovarajte. Dopusti mu da ti objasni. '' Autum je rekla stavljajući ruku na svoj trbuh, a onda je Matt učinio isto te sam ih ostavila na miru, da razmišljaju o tome kako će uskoro postati roditelji. Osjećam se kao višak. 

Želim njega. Više od svega. I mogla bi mu sve oprostiti jer ga previše volim. Ali. Ja imam Eda. 

Ušla sam u svoju sobu te sam sjela na krevet. Mobitel mi je bio u rukama. Razmišljala sam. Trebam li ga nazvati?  Ili ne? 

Prošla sam rukom preko ekrana i prislonila sam mobitel na uho. 

'' Cattie?'' tihi, drhtavi glas se javio. Jedno vrijeme sam mislila dali je to uopće on. Uopće ne zvuči kako je zvučao zadnji put kad sam čula njegov glas, a to je bilo davno.

''Album je gotov? Sve je spremno?'' upitala sam ne znajući što da mu kažem. Znam, čudna sam. 

''Cattie, to si stvarno ti? '' upitao je ignorirajući moje pitanje, a onda je počeo jecati. 

''Shh, Harry, nemoj. '' rekla sam znajući da ću i ja zaplakati svakoga časa. Ne znam što da mu kažem. Stvarno ne znam. 

''Oprosti, oprosti, oprosti, oprosti, molim te. Volim te. '' još uvijek je tiho govorio i to jednostavno nije bio Harry kojeg poznajem. Prečudno je zvučao. 

''Možemo li razgovarati, uživo? '' upitala sam, odmah prelazeći na stvar. 

''Da, da, naravno. Ja imam slobodno devetoga, ali možemo se vidjeti i prije. Od sutra sam u Glasgowu. Možeš li doći?'' 

''Da. '' kratko sam odgovorila. 

''Hoćeš li mi ikad oprostiti?'' upitao je, a ja sam uzdahnula. Znala sam odgovor na to pitanje, već odavno. 

''Već jesam, Harry. Već jesam. Ali. I ti moraš oprostiti meni. '' rekla sam. Odlučila sam priznati mu. ''Ja...''

''Nema veze. Prekinut ćeš s njim. Shvatit će. Volim te, Cattie. '' rekao je, a ja sam se lagano nasmiješila. Ovo je prelagano prošlo. Možda smo si ipak suđeni. 

''Hoću, ali...'' počela sam. Znala sam da ovo sad možda neće dobro završiti. 

''Uvijek ima to 'ali'. '' rekao je i čula sam kako je promrmljao nešto. 

''To ne znači da ćemo odmah biti zajedno. To, to ne mogu učiniti. Ne mogu ti se odmah baciti u naručje, ni da želim.'' objasnila sam, a on je jedno vrijeme šutio. ''Harry?''